Jelisaveta Načić
Kada je tog novodišnjeg dana 31.decembra 1878. godine rođeno trinaesto dete u porodici Načić, devojčica Jelisaveta, njeni roditelji nisu ni sanjali kakav će veliki trag ostaviti u srpskoj arhitekturi i istoriji. Ne samo svojim delima već i stavovima. Uticala je na generacije žena koje će se boriti za svoje mesto u društvu. Kao njene savremenice među kojima su se izdvajale: Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji, Isidora Sekulić književnica, Anica Savić Rebić filozofkinja i pesnikinja, Jelisaveta je ostavila dubok trag u istoriji značajnih srpskih žena. Svojim obrazovanjem, progresivnim stavovima, intelektualnim radom kroz koji je ispoljavala svoj snažni građanski aktivizam, Jelisaveta je svrstana u red onih koje su se borile za svoje mesto u društvu mnogo pre nas.
„Svi primeri odricanja bi se možda mogli podvesti pod jedno opšte značenje: borba između jačine i slabosti, između duha i materije. Ili se odriče slabost, zato što je slabost, ili se odriče jačina, zato što – voli“
Isidora Sekulić
Odlučnost sa kojom se mlada Jelisaveta suprotstavila ocu, uglednom trgovcu Mihailu S. Načiću, nije ostavljala mesto odbijanju. Rešena da svoj miraz u potpunosti potroši na svoje školovanje, Jelisaveta upisuje Tehnički fakultet u Beogradu, odsek za arhitekturu koji je tek osnovan 1896. godine. U vreme kada je svega sedam posto žena u Srbiji bilo pismeno, 1900. godine, Jelisaveta diplomira na Tehničkom fakultetu i dobija svoje prvo zaposlenje u Ministarstvu građevine.
Prema tadašnjim zakonima, posao u javnoj službi bio je rezervisan isključivo za muškarce koji su odslužili vojsku. Kuriozitet da je uopšte i primljena, ubrzo je splasnuo jer joj je dalje napredovanje bilo onemogućeno. Viši položaji su bili isključivo rezervisani za muškarce. Međutim, uporna i rešena Jelisaveta 1902. godine polaže državni ispit i prelazi u službu Beogradske opštine kao gradski arhitekta. Time postaje prva žena urbanista u Srbiji. Upravo na tom mestu ostvaruje svoja najveća profesionalna dostignuća. Već na samom početku svoje karijere postiže veliki uspeh i osvaja treće mesto na Konkursu za izradu idejnog rešenja za projekat crkve u Topoli.
Izvor: Narodna biblioteka Srbije – Malo stepenište na Kalemegdanu
Prvi projekat u Beogradskoj opštini bilo je izvođenje radova na uređenju Malog Kalemegdana po projektu Dimitrija Leka. Jelisaveta je za tu namenu projektovala dekorativno, barokno stepenište od zelenog kamena, prekoputa Francuske ambasade.
Sa svega 27 godina, projektuje i danas raskošnu osnovnu školu „Kralj Petar Prvi“ u Beogradu. Izgradnja tada moderne zgrade sa osvetljenjem, grejanjem, toaletima, svečanom i gimnastičkom salom, smatra se jednim od njenih najvećih i najzahtevnijih dela. Ovaj objekat danas se nalazi pod zaštitom UNESCO-a.
Izvor: Politikin Zabavnik – Osnovna škola „Kralj Petar I
Nakon velikog uspeha sa projektom crkve u Topoli, Jelisaveta projektuje još jedan sakralni objekat, ovog puta u Beogradu, Crkvu Sv. Aleksandra Nevskog. Prema njenom projektu je započeta izgradnja crkve ali nije do danas poznato u kojoj meri je tačno zadržan originalan izgled. Ostatak crkve se nakon rata, završava po projektu arhitekata Popovića i Androsova.
Svoj rad, za dobrobit svojih sugrađana, ova Beograđanka nastavlja 1911. godine projektovanjem prve planski zidane zgrade u Beogradu. U pitanju su radnički stanovi u dvospratnoj zgradi u ulici Đure Đakovića na Dorćolu.
Izvor: https://beogradskonasledje.rs/aktuelnosti/jelisaveta-nacic-graditeljka-beograda
„Sloboda je nezavisnost, sreća je zavisnost od hiljadu sitnih sitnica“
Isidora Sekulić
U čast srpskih vojnika koji su se vraćali iz Balkanskih ratova, Jelisaveta je na Terazijama projektovala slavoluk na kome je pisalo „Nisu svi Srbi oslobođeni“. Zbog tog natpisa, bila je proterana u logor Nežider u Mađarskoj. Tamo je upoznala svog budućeg supruga i veliku ljubav, albanskog disidenta i intelektualca Luku Lukaja. Po završetku rata, kratko žive u Beogradu, nakon toga u Skadru gde je Jelisaveta podržavala Luku u podizanju Albanskog ustanka. Starost je provela u Dubrovniku uz voljenog Luku i ćerku Luciju. Nikada više se nije bavila arhitekturom. Sve što je stvorila ostavila je svom rodnom gradu. Kažu da je do kraja života patila za Beogradom. U toku svoje šesnaestogodišnje karijere projektovala je značajne objekte koji i dan danas krase Beograd.
„Život je kratak ali trag od života može dugo trajati“
Isidora Sekulić
Nedavno je dobila svoj mural u centru grada gde je rođena.
Kao podsetnik svim Beograđankama da se snovi zaista ostvaruju.
Kao opomena da su se hrabre žene oduvek izdvajale i borile za svoja uverenja.
Kao zavet svima nama koje dolazimo posle nje, da ništa nije nemoguće i da je važno boriti se i verovati.
Ako je ona imala hrabrosti da se suprotstavi svima i bude prva u svojoj profesiji, na samom početku XX veka, mi danas nemamo prava na izgovore. Nemamo prava na opravdanja. Imamo dužnost i obavezu prema svim značajnim ženama u našoj istoriji, koje su utrle put nama danas.
I da se i dalje borimo za naša prava, za naša dela, za naše vrednosti i priznanja.
Jer samo tako postajemo ne jednake, već iznad vremena i života koji traje.
KAKO BI OCENILI TEKST?
