„Bio jednom jedan lav. Kakav lav? Strašan lav.“ – ovako počinje, svima nama, dobro poznata dečija pesma. Ali, šta je zajedničko stihovima napisanim perom velikog Duška Radovića i junakinjom ove priče? Ništa. Osim možda reči „bio“. Da – bio jednom jedan mali lav koji je trebalo da postane, ne strašan lav, nego ponosna lavica. Pa, umesto da osvaja suncem obasjane savane, taj mali „nikad nisam postala ponosna lavica“ lav, završio je u šupi u Srbiji, bez hrane, vode, svoje majke, svog čopora. Tog malog lava – lavicu nedosanjanih snova – nije „gumicom izbrisao Brana“, nego zreo čovek. Zbog para. Zbog jeftine zabave. I zato što mu se može. Tek tako. Bez trunke griže savesti. Bez duše. Ali, kako to obično biva, postoje i „ti neki“ koje mi zovemo „divlji“, koji ne pristaju na prljave šupe i okove. Takva je i naša lavica. Pobegla je. Pobegla je onako mala, gladna, iznemogla, povređena. Otišla je sama u nepoznato. Baš kao prava lavica. Sama, ali slobodna. Baš kao što joj je sudbina i namenila da bude. Slobodna i „divlja“. Kao takva se i preselila u večnost. Dobila je i ime. Kiki. Lavica Kiki. Da se ne zaboravi.
Izvor: privatna arhiva Zoo Palić (https://www.facebook.com/photo/?fbid=328512516238835&set=gm.10161809156326661&idorvanity=75697426660)
Lavica Kiki – simbol stradanja nedužnih i dekadencije društva – ostaće upamćena, ne samo po svojoj misiji koju je sama odabrala, već i po lekciji koju je svima očitala. Jer, doći će dan kada ćemo se „meriti“ po lavici Kiki i po svima onima koji su stradali nevini, samo zato što su bili „divlji“.
Slobodni i robovi
Istini za volju, podela na domaće i divlje životinje duboko je ukorenjena. Tome nas uče odmalena, a potom, prilično predano i kroz čitavo školovanje. Međutim, vrlo je diskutabilno šta pridev „divlje“ zaista znači. Zaboravljamo nekako usput da smo jednom svi – i ljudi i životinje – bili divlji. Posmatrano iz tog ugla, ne mogu a da se ne pitam: da li je divlja životinja zaista divlja? Da li je životinja koja nije pitoma i ne živi uz čoveka divlja ili možda „samo“ prirodno slobodna? I upravo u toj činjenici, po svemu sudeći i leži čovekova najdublja frustracija: da divlje nije ono što nije pitomo i njegovo, već ono što mu se nije pokorilo – ono što je slobodno.
Izvor: Envato
Svi mi u sebi nosimo zapise prošlosti i priče naših predaka. Zato toliko težimo slobodi. Ona postoji u nama, u našim najdubljim sećanjima. I nije lako boriti se sa sećanjem. Pogotovo kada živiš kao rob. A rob nije nužno, očigledno i uvek, u vidljivim okovima. Paradoksalno, ali manična želja za kontrolom i posedovanjem su najveća robija. I čovek je – a to je činjenica – po tom osnovu, već dugo rob. Taj proces zapravo traje predugo. Započeo je još davnih dana, u vreme kada je čovek pomislio da je bolji od svega što ga okružuje i još uvek traje. Zato u ovom našem „modernom“ dobu, čovek-rob toliko pati.
Živi i pusti druge da žive
Sloboda nije nešto što se osvaja. Sa njom se rađamo. Ona je naše pravo. Zato je toliko želimo. Ali, razlika između čoveka i svih ostalih živih bića je u tome što svi drugi jednostavno žive. Samo čoveku to nije nikako jasno. Živi i pusti druge da žive – jednostavno je, kada si slobodno biće. A čovek to očigledno nije. Dokaz za ovu tvrdnju, pre svega se nalazi u stalnoj želji za moći – po svaku cenu. A samo rob po ličnom izboru želi da vlada nad svim i svačim. Slobodni jednostavno žive. I ne žele da vladaju, da silom sprovode svoju volju. Slobodni žive. U istini. Zato slobodni vole, stvaraju, unapređuju. Oni neki drugi razaraju, uništavaju, zlostavljaju, ubijaju, poništavaju.
Izvor: Envato
Samo čovek ima potrebu da porobljava druga slobodna bića i da to opravdava. Zato danas imamo, više nego ikada pre, toliko patnje svuda po svetu. Imamo, istini za volju i divne slike na društvenim mrežama, razvijenu tehniku i tehnologiju, toliko toga dostupnog, a primitivniji smo od bilo kojeg drugog stvora. Zvuči preoštro? Ne. Zvuči pristojnije od onoga šta bi se još moglo reći. Jer, glad za moći zapravo je odraz nemoći – pre svega lične. I nedostatak slobode. Kao i praznine – one najgore od svih – praznine u duši. Kažu da je svaki čovek posle smrti lakši za tačno 21 gram. Kažu da je to težina duše. Pitanje je da li će se i dalje imati šta za izmeriti.
Život je vredniji od lajka
Naše postojanje svelo se na porobljavanje i nanošenje bola. I fotografije – razume se. Besna kola, a u njima još više (o)besni ljudi. I „divlje“ životinje – kao statusni simbol. Ponekad okovane zlatnim ogrlicama doduše – da još više miriše na bes. Kavezi, lanci i poneka prljava šupa iza kuće – novo prebivalište za novu zabavu. Psi i mačke su prevaziđeni – ima ih svuda. Lutaju po ulicama čak. Dostupni su i kao takvi nisu zabavni. Ali one neke divlje životinje – one su već druga priča. Nisu dostupne, a ni pitome. One imaju svoj život daleko od čoveka. Imaju svoja pravila. Slobodne su. Zato ih čovek želi. Samo, čovek ne zna da pukim posedovanjem ne može da poprimi osobine onoga što poseduje. Koliko god da plati i dalje neće imati ono što toliko želi. Možda bljesak „slave“ kroz demonstraciju sile, bahatosti i gluposti, ali ne i ono istinski vredno. Međutim, trenutak u kojem neko sopstvenu validaciju traži nanoseći drugom biću bol, trenutak u kojem se bilo čiji život izjednačava sa lajkom na mreži, je zapravo trenutak potpunog posrnuća, ne samo jednog čoveka, već čitavog društva u celini.
Izvor: Envato
Slobodan duh je nesalomiv
Lavica Kiki je ležala na sred puta, gde je, bežeći, zastala iznemogla. Tu je i nađena jednog hladnog, septembarskog jutra. U Srbiji. Hiljadama kilometara daleko od svog doma. Naslednica „Kralja životinja“ nađena je u zemlji šljiva, gde je dovedena da bude rob, kratkotrajna zabava ljudi bez duše. I tako mala, povređena, izgladnela, porobljena, pokazala nam je svima, još jednom, šta je istinski vredno. Njeno nejako, izmučeno telo nije izdržalo. Ali, njen duh je ostao netaknut. Njega nisu uspeli da slome. Očitala nam je lekciju, u ime svih onih koje zovemo „divlji“.
Izvor: Envato
Kažu da su sve učinili za nju, ali da se ona nije borila, da se predala. U to može da poveruje samo neko ko ne zna šta je sloboda. Kiki je znala. Zato sada trči kroz prostrane savane u kojima nema ljudi koji ne razumeju vrednost života. Tamo će moći da odraste i postane lavica dostojna svojih predaka. Skučeni kavezi, beton, ograde, šupe, ogrlice, lanci i lajkovi nisu bili i neće biti njena sudbina. Sve to što Kiki nije htela, život je za ljude bez onog „dvadeset i jednog grama“.
Životinje nisu ni robovi, ni „materijal“ za iživljavanje, ni petparačka zabava za duhovnu sirotinju.
A ljudi…dok među njima još uvek ima i onih „divljih“, biće i nade da bolje sutra ipak postoji.
Izvor: Envato
KAKO BI OCENILI TEKST?
