Pre samo nekoliko meseci, veliki broj medija se bavio jednim značajnim pitanjem: preseljenjem beogradskog Zoo-vrta sa Kalemegdana na Adu Ciganliju. Nažalost, sve se svelo samo na formu pukog prenošenja informacija i uličnih anketa – za i protiv preseljenja. Kuriozitet je to što niko nije postavio pitanje koje se odnosi na samu svrhu postojanja nečega što zovemo zoo-vrt. Svojevrstan dokaz da smo tehnološki postali neverovatno razvijeni, a duhovno više nego zaostali u razvoju. Jer, zaista: zašto zoo-vrtovi postoje? Čemu oni služe? Koja je njihova svrha? Šta je smisao bilo kog prostora u kojem se u zatočeništvu drže bića koja su stvorena da samostalno obitavaju u prirodi? Ima li razlike ili tesne veze između zoo-vrta, cirkusa, farme za razmnožavanje, laboratorije za eksperimente i čovekove bolesne težnje za moći ? Nisu li sve te „zoo-institucije“ ogledalo čovekove odvojenosti od svrhe postojanja? Da li je zapravo zoo-vrt jedini zatvor u kojem leže nevini? Ima li razlike između zoo-vrta u kojem su životinje i zoo-vrta u koji su neki ljudi stavljali druge ljude? Da li je sve ovo samo „matrica“ koja nas drži u istom „matriksu“ – matriksu nasilja i bezdušnosti?
Izvor: Envato
Civilizacijska sramota
Ako ih tako posmatramo, onda se može reći da su sve te „institucije“ naša velika civilizacijska sramota. Ali i mesto u koje bi trebalo da se zagledamo i ozbiljno preispitamo. Duboko ukorenjena potreba da nahranimo sopstvenu sujetu i glad za zabavom po svaku cenu, bez promišljanja i saosećanja i dalje nas drži slepima u okovima besmisla. Punih usta demokratije i priča o slobodi, a krvavih ruku, današnji čovek se i dalje čudi varvarstvu nekih „drugih“ ljudi. Nasilje, poniženje, ugnjetavanje, smrt – dešavanja su na dnevnom nivou, svuda oko nas. „Sila Boga ne moli“ – stara izreka kao slika i prilika zaglavljenosti u vakuumu vremena bez protoka vremena. A stalno i na svakom mestu govorimo o napretku, tekovinama i bogatom istorijskom nasleđu. Paradoks bez presedana.
Izvor: Envato
Kad „mali čovek“ demonstrira moć
Možda je ova teza na prvi pogled preuveličana. Ali, hajde da se, pre konačne ocene, za početak zapitamo: kome su danas namenjeni zoo-vrtovi, akva-parkovi, cirkusi i slične institucije? Prvenstveno deci – dabome. A šta deca u njima vide? Pa, vide bića koja bi trebalo da su slobodna – a nisu. Vide životinje na silu izmeštene iz svojih prirodnih staništa i stavljene u kaveze, betonske bazenčiće, među neprobojna stakla, na ostrvca opasana bedemima, žicama i kanalima. Deca vide bića koja žive simulaciju života i doživljavaju ih kao „igračke“ koje postoje da bi nekoga zabavile. Deca vide i „malog čoveka“ kako uz primenu sile demonstrira svoju moć nad drugim živim bićem. Istini za volju to se ponegde zove „dresura“, ali suština je u pokaznom primeru koji kaže: pokori se!
Izvor: Envato
Suština je i u obezvređivanju života – danas životinjskog, sutra ljudskog. Jednom kad se nauči matrica, granice se teško postavljaju. Jer, realno, istinske razlike nema ako se život sam po sebi svede na pokušaj preživljavanja onih koji ne mogu da se odbrane od bahatosti onoga koji ne bira način za demonstraciju moći. Suština je u patnji nad kojom neko likuje, neko zarađuje, a neko i jedno i drugo. Neko pati, neko se toj patnji raduje – matrica. Suština je u tome da se nešto što nije prirodno opravdava argumentima koji to nisu i ne mogu to biti. Jer da nije tako, ne bi postojali ni kazamati za ljude. A ipak postoje – zar ne?
Izvor: Envato
Gde je početak, a gde kraj?
I sada bi ovom tekstu mogao da bude kraj. Ali nije. Jer, zarad istine i prava na formiranje sopstvenog mišljenja, svi koji su sa čitanjem stigli dovde, zaslužuju da pročitaju i početak. A početak priče – makar jednog njenog dela – seže u daleku prošlost. Možda još u doba koje prepoznajemo po krilatici „hleba i igara“. Nažalost, nismo se, na emotivnom i duhovnom planu, evolucijski makli dalje od tog doba, ali ipak nećemo ići baš toliko daleko. Mada, možda bi bilo lakše, jer početak ove strašne priče je zapravo u dobu koje nazivamo savremenim – dobu napretka i razvoja slobodne misli. Koliko smo u svemu slobodni, možda ćemo, na opšte iznenađenje, moći da vidimo baš na ovom primeru.
Naime, pre nego što su se zoo-vrtovi, kako ih danas poznajemo, formirali kao institucije, postojale su takozvane menažerije (menageries). To su bile privatne kolekcije divljih životinja, dostupne samo plemićima i veoma bogatim pojedincima. Tokom doba renesanse, takve „kolekcije“ su postale veoma popularne među aristokratijom i brzo su se širile evropskim tlom. Nažalost i danas, u 21. veku, svedočimo istoj pojavi. Svedočimo malograđanštini koja svoju „plavu krv“ i boju kreditne kartice, kao i duboku duhovnu prazninu, pokazuje na isti način. Matrica – kao pokazni primer doslednosti.
Izvor: Envato
Kako je sve počelo?
Ipak, jednim od prvih „pravih“ zoo-vrtova smatra se „Jardin des Plantes“ u Parizu. Otvoren je 1793. godine, prvobitno zamišljen kao botanički vrt i mesto za proučavanje prirode. Međutim, postepeno su mu „dodavane“ divlje životinje, čineći ga jednim od prvih kombinovanih botaničkih i zooloških vrtova.
1828. godine otvara se Zoo-vrt London – prvi koji je osnovan sa jasnim naučnim ciljevima i edukativnim aspiracijama. O etičkim načelima – jasno – niko nije razmišljao. Elem, upravo je ovaj londonski „model“ postao inspiracija za sve buduće zoo-vrtove. Time su postavljeni temelji za sve druge slične institucije širom sveta. Između ostalog, isti primer sledio je i beogradski zoo-vrt koji je otvoren 12. jula 1936. godine.
U 19. veku generalno je porasla zainteresovanost za naučno istraživanje i proučavanje divljih životinja, naročito po pitanju evolucije. S tim u vezi, zoo-vrtovi su postali svojevrsni centri za istraživanje. Međutim, tokom vremena, oni su se postepeno otvarali i za širu javnost. Na taj način, od mesta za (nekakvu) edukaciju, postali su popularna mesta za odmor, zabavu i rekreaciju. Istini za volju, razvojem tehnologije i industrije, razvijali su se i zoo-vrtovi – barem neki od njih, što je donekle poboljšalo smeštaj i brigu o životinjama. Ali, one su i dalje zatočene – zar ne? A ljudi se i dalje zabavljaju – zar ne?
Izvor: Envato
Dobar argument ili licemerje par ekselans
Jedan od argumenata kojim većina današnjih zoo-vrtova opravdava svoje postojanje govori o tome da upravo oni igraju važnu ulogu u očuvanju ugroženih životinjskih vrsta. Međutim, malo ko se bavi razlogom zbog kojeg danas uopšte imamo vrste koje su izumrle ili ubrzano izumiru. Ako su ove institucije zaista edukativne, kako je moguće da se ovo važno pitanje preskače? Možda se odgovor nalazi u činjenici da zoo-vrtovi i slične institucije okupljaju veliki broj ljudi koji dolaze zbog zabave, a samim tim generišu i veliku finansijsku dobit? Ili možda interesovanje za proučavanje životinjskog sveta ipak služi za prikrivanje etički neprihvatljivih sklonosti, koje se na ovaj način održavaju u životu i prolaze „ispod radara“?
Izvor: Envato
Ako je držanje životinja u zarobljeništvu nekada i moglo da se „opravda“ – koliko god to bilo nemoralno – željom za proučavanjem, danas je to apsolutno neopravdano. Živimo u doba neverovatnog tehničkog, tehnološkog, na kraju i naučnog napretka. Za kratko vreme smo u stanju da pređemo ogromne razdaljine. Iz izloga iskaču hologramski 3D zmajevi i vanzemaljci, a video i audio tehnologija je u stanju da simulira potpuno realan doživljaj bilo čega. Toliko je brz napredak virtuelne „stvarnosti“, da više nismo sigurni ni da nam je naše poznato okruženje od čvrste materije. U takvim uslovima, kada je bukvalno sve moguće, moguć je i virtuelni, hologramski, SF zoo-vrt. Da li danas zaista postoji ijedan opravdan argument za postojanje zatvora u kojem su zatočeni nevini – nevine životinje? Nauka i želja za proučavanjem sa tim nemaju nikakve veze. Jedini „greh“ životinja je u tome što su drugačije, zabavne i egzotične. I naravno, što ljudi žele da ih gledaju iz neposredne blizine.
Egzotika – ključna reč. Jer, kao što ćemo videti, ipak nisu samo životinje egzotične za malog čoveka željnog moći i zabave.
Izvor: https://twitter.com/TribalArmy/status/1646185713547747332/photo/1
Ljudski zoo-vrtovi
Paralelno sa porastom interesovanja za evoluciju i razvojem zoo-vrtova, razvijale su se i druge ljudske sklonosti upakovane u „naučne projekte“. Tako je, tokom 19. i 20. veka, u Americi i Evropi, bila rasprostranjena praksa držanja ljudi iz Afrike i drugih – egzotičnih! – delova sveta, u takozvanim „ljudskim zoo vrtovima“. Postojao je i „finiji“ naziv – „etnološko selo“ – ali to ne menja ni suštinu, ni mračnu pozadinu. Da paradoks bude veći, ovi „ljudski zoo-vrtovi“, često su bili deo sajmova, izložbi, muzejskih postavki i zabavnih događaja. Na njima su ljudi iz drugih kultura, drugih etničkih grupa, drugačije boje kože i jezika, bili izloženi kao atrakcija. I sa njima su se posetioci željni zabave slikali, izvrgavali su ih podsmehu, gađali, hranili komadićima hleba, ismevali – potpuno isto kao u zoo-vrtovima u kojima su bile životinje. Bez razlike – nekad i sad. Matrica – zvuči poznato?
Izvor: https://1.bp.blogspot.com/-FXAcXnBtHf4/XPQSwb7Wg-I/AAAAAAADiPI/Z7W3Ee_4DREe0BcXwXMfhu1ngBOXkMNTwCLcBGAs/s640/human-zoos.jpg
Neki od najpoznatijih ljudskih zoo-vrtova su:
- „Jardin d’Acclimatation“ (Vrt prilagođavanja) u Parizu, u kojem su tokom 19. veka bili izloženi ljudi iz celog sveta.
- „Bronx Zoo“ u Njujorku, gde je 1906. godine, zajedno sa životinjama, bio izložen i Ota Benga, pripadnik Pigmejskog naroda iz Konga.
- „St Louis World’s Fair 1904“ USA – Svetska izložba u okviru koje je postojalo i selo sa ljudima iz različitih delova sveta, kao što su na primer Filipinci i Eskimi.
- „Hagenbeck’s Tierpark“ u Hamburgu, u Nemačkoj, u kojem su često izlagani ljudi iz različitih kultura. Osnivač ovog zoo vrta, Carl Hagenbeck, je jedan od najzaslužnijih za popularizaciju „ljudskih izložbi“ tokom 19. i 20. veka.
- „Vӧlkerschauen“ (Etnička izložba) u Nemačkoj. Tokom kolonijalne ere, Nemačka je organizovala brojne „etničke izložbe“ na kojima je, ljude iz kolonijalizovanih teritorija, prikazivala kao egzotičnu atrakciju.
- Svetska izložba u Milanu 1906. godine – Italija, na kojoj je postojalo selo u kojem su izlagani ljudi iz Afrike, Azije i drugih delova sveta.
Izvor: https://www.thevintagenews.com/2016/08/10/that-time-when-human-zoos-existed-and-everybody-was-just-fine-with-it-2/
Poražavajuća činjenica je to što su navedeni primeri tek deo prakse koja je bila uobičajena. Međutim, postoji i jedan, po mnogo čemu specifičan ljudski zoo-vrt, koji zaslužuje posebnu pažnju. Ako ništa drugo, ono zbog toga što se nalazio u srcu Evrope, u Briselu. I zato što je radio od kraja 19. pa do polovine 20. veka, kada je, pod pritiskom javnosti, konačno zatvoren.
Muzej belgijskog Konga – najpoznatiji ljudski zoo-vrt
Reč je o Svetskoj izložbi u Briselu – Brussels World’s Fair, gde su 1897. godine, napravljeni i ljudski zoo-vrtovi. U njima su ljudi različitih etničkih grupa bili izloženi kao atrakcija. Međutim, ova okrutna zabava kolonijalne Belgije, prerasla je u stalnu i jezivu „muzejsku postavku“ pod nazivom Muzej belgijskog Konga – Museum of the Belgian Congo. Ovaj muzej se nalazio u Tervuenu, blizu Brisela i bio je deo kompleksa Kongresnog parka (Parc du Cinquantenaire).
Izvor: https://news.cnrs.fr/sites/default/files/styles/visuel_principal/public/assets/images/234f_hd_3_72dpi.jpg?itok=omkg-A2H
Zvanična svrha Muzeja je bila da promoviše kolonijalno prisustvo Belgije u Kongu i drugim delovima Afrike. Ono što je izopačeno u celoj zamisli je to što su etnografske izložbe posetiocima prikazivale i žive ljude kao eksponate. Tako su se u okviru „etničkih sela“ mogli videti ljudi raznih etničkih grupa iz Konga, uključujući i Pigmejske narode. Iako je praksa ovog kontroverznog muzeja kritikovana kao rasistička i ponižavajuća, on je nastavio da radi sve do 1960. godine. Zatvoren je tek nakon što se Kongo oslobodio belgijske kolonijalne vlasti i postao nezavisna država.
Izopačena matrica stvara jezivu stvarnost
Bez obzira na to što se izlaganje ljudi kao egzotičnih atrakcija u muzejima ili zoo-vrtovima danas smatra sramotnim i neprihvatljivim, ne sme se zaboraviti koliko je ova praksa bila rasprostranjena. Ne sme se zaboraviti ni to da su ovakva ponižavajuća legla rasizma postojala do pre samo šezdesetak godina i to, praktično, u našem komšiluku. Važno je da se sećamo ove preduge nehumane prakse, kako bismo se obavezali na promociju jednakosti, ljudskih prava i dostojanstva svih ljudi, bez obzira na njihovu kulturu ili poreklo. Važno je da se sećamo, jer samo tako možemo da prepoznamo jezivu matricu.
Izvor: https://twitter.com/aca_kulic/status/1621481042858184705/photo/2
Ali, šta je sa životinjama? Ako je držanje ljudi u zoo-vrtovima ponižavajuće i nehumano, zašto bi za životinje to bilo prihvatljivo i humano? Nije li poruka u oba slučaja ista? Ili smo možda, vremenom, kolektivno doživeli oštećenje emocionalnog sistema, te nam je politika dvostrukih standarda ipak prihvatljiva kada se ne radi o nama samima? Lako zaboravljamo narodne mudrosti, a jedna od njih kaže da mečka može da zaigra pred svačijim vratima. I šta onda? Šta ako jednog dana neko ipak odluči da smo mi dovoljno egzotični, te da kao takvi možemo biti eksponati u nekom novom zoo-vrtu? Kojim ćemo se argumentom odbraniti?
I za kraj, još jedno pitanje za razmišljanje. Da li je primereno da se postojanje zoo-vrta opravdava besmislenim parolama o očuvanju izumirućih vrsta? Ili da se naziva „Vrtom dobre nade“ na primer? Nije li to pandan jednako paradoksalnom i ponižavajućem nazivu „Milosrdni anđeo“ – nazivu iza kojeg se „sakrilo“ dugoročno, sporo i mučno oduzimanje prava na život?
Možda bi ipak trebalo o svemu još jednom razmisliti – dok još imamo vremena da (samo) mislimo.
Izvor: Envato
KAKO BI OCENILI TEKST?
