Svetska zdravstvena organizacija objavila je 2025. godine podatak da se jedna od šest osoba na svetu suočava sa usamljenošću. Procenjuje se da je ona povezana sa više od 871.000 smrti godišnje. Američki Surgeon General još ranije je govorio o „epidemiji usamljenosti i izolacije“. Brojna istraživanja kao uzrok vide: nedostatak kvalitetnih socijalnih odnosa. Povezuju je sa većim rizikom od kardiovaskularnih bolesti, depresije, kognitivnog propadanja i prerane smrti. Jedna velika studija, sprovedena na više od 460.000 ljudi, pokazala je i povezanost socijalne izolacije sa 26 odsto većim rizikom od razvoja demencije. Usamljenost, dakle, odavno više nije samo tema za tužne nedeljne večeri. Postala je ozbiljan zdravstveni i društveni fenomen. I to baš u vremenu u kojem nikada nismo imali više načina da budemo povezani.
A onda dođe jedno obično veče i shvatiš da nemaš plan
Deca su negde. Jedno na moru sa društvom, drugo na festivalu ili u izlasku. To je zapravo dobra vest, već neko vreme imaju živote u kojima više nisi glavni organizator. Muž je pored tebe, ali već pola sata gleda telefon ili utakmicu Svetskog prvenstva. Ti shvataš da je sreda, osam uveče i da nemaš nikakav plan. Mogla bi da pozoveš drugarice. Naravno, samo što se danas na kafu više ne ide tako što nekoga pozoveš i kažeš: „Silazi, stižem za deset minuta.“ Trebalo je da se upišeš u agendu još prošle nedelje. Tebe je mrzelo da u ponedeljak pretpostavljaš kako ćeš se osećati u sredu od 20 časova. Možda ćeš želeti vino i razgovor, možda pidžamu i Netflix, ko to može unapred da zna? I tako sediš u kući u kojoj nisi sama, telefon ti je pun kontakata. Na WhatsAppu imaš 17 nepročitanih poruka. Odjednom ti kroz glavu prođe pitanje koje zvuči gotovo nepristojno: Kako je moguće da se osećam usamljeno kada imam toliko ljudi?
Nije isto biti sam i biti usamljen
Upravo tu nastaje najveći nesporazum oko usamljenosti. Biti sam je okolnost, dok je biti usamljen osećaj, pa jedno ne mora nužno imati veze sa drugim. Neko može živeti sam, putovati sam i provoditi mnogo vremena u samoći, a imati nekoliko dubokih odnosa zbog kojih se oseća voljeno i povezano. Sa druge strane, moguće je imati partnera, decu, prijatelje, kolege i veoma aktivan društveni život, a ipak nemati osećaj da postoji neko pred kim možemo potpuno da spustimo gard.
Za žene posle četrdesete ova tema postaje posebno zanimljiva jer se tada čitava mreža odnosa polako menja. Deca odrastaju i sve manje nas trebaju, roditelji stare i trebaju nas sve više, brakovi posle dvadeset ili trideset godina ulaze u drugačiju fazu, a prijateljstva više nisu spontana kao nekada. Nekada je bilo dovoljno da pozoveš drugaricu i izađeš, dok danas pokušavate da pronađete slobodan četvrtak između njenog posla, tvog roditeljskog sastanka, njenog pilatesa, tvog odlaska kod majke i vikenda koji je već rezervisan.
Svi nas trebaju, ali imamo li mi koga?
Postoji zato jedna vrsta usamljenosti koja se posebno dobro krije – usamljenost žene koja je stalno okružena ljudima. Tokom dana razgovaramo sa decom, partnerom, roditeljima, kolegama i prijateljicama, ali veliki deo tih razgovora odnosi se na ono što treba uraditi, kupiti, organizovati ili rešiti. Nekome smo majka, nekome ćerka, supruga, koleginica ili prijateljica koja će saslušati problem, pa se ponekad tek u nekom praznom večernjem terminu pojavi pitanje: ko je osoba kojoj mi možemo da kažemo kako smo zaista?
Možda upravo zato usamljenost ne treba meriti brojem ljudi oko nas. Mnogo je važnije koliko imamo odnosa u kojima ne moramo stalno da budemo dobro, korisno, raspoloženo ili jako.
Nikada nismo više znali jedni o drugima, a možda se nikada manje nismo poznavali
Društvene mreže dodatno komplikuju ovu priču jer stvaraju osećaj stalne povezanosti. Znamo gde je prijateljica letovala, videli smo fotografije sa rođendana njenog deteta, novu frizuru i večeru od prošlog petka. Ostavile smo srce, poslale reakciju na story i imamo utisak da smo i dalje deo njenog života, iako možda mesecima nismo razgovarale duže od nekoliko glasovnih poruka.
Problem nije u društvenim mrežama samim po sebi, već u trenutku kada kontakt počne da glumi odnos. Lajk nije razgovor, kao što ni „Moramo obavezno na kafu“ nije prijateljstvo ako tu kafu šest meseci ne uspevamo da popijemo. Možemo znati šta se nekome događa, a da nemamo pojma kako se zbog toga oseća.
Možda nam ne treba više ljudi, nego više bliskosti
Savremena usamljenost možda zato uopšte ne izgleda kao žena koja sama sedi kraj prozora. Mnogo češće izgleda kao žena sa potpuno popunjenim kalendarom, stotinama kontakata i deset razgovora dnevno koja uveče shvati da nijedan od njih nije bio razgovor o njoj.
Bliskost je, izgleda, ostala jedna od retkih stvari koje tehnologija nije uspela da ubrza. Ona i dalje zahteva vreme, prisustvo, ponavljanje, spontane kafe, duge razgovore i ljude pred kojima možemo da kažemo „nisam dobro“ bez potrebe da odmah dodamo „ali proći će“.
Zato možda pravo pitanje nije koliko prijatelja imamo niti koliko poruka dnevno dobijamo. Mnogo je jednostavnije: koga možemo da pozovemo baš te srede u osam uveče, bez zakazivanja sedam dana unapred?
Ako nam je teško da se setimo, možda problem nije u tome što nemamo dovoljno ljudi. Možda smo samo, negde između obaveza, kalendara, poruka i života koji stalno planiramo unapred, izgubili onu vrstu bliskosti koja se nekada podrazumevala.
Bliskost se ipak ne događa sama od sebe
Svetska zdravstvena organizacija među načinima borbe protiv usamljenosti posebno ističe jačanje socijalnih veza i uključivanje u aktivnosti koje nas povezuju sa drugim ljudima. Možda zato rešenje nije u tome da imamo još više kontakata, već da odnose koje već imamo ponovo počnemo da negujemo svesno – da se viđamo, razgovaramo, uključimo u neku zajedničku aktivnost i ne čekamo uvek da se druženje dogodi spontano. Jer posle četrdesete spontanosti možda zaista ima manje i ponekad ćemo morati da upišemo drugaricu u kalendar za sredu u 20h, iako u ponedeljak nemamo pojma kako ćemo se tada osećati. Možda je baš to mala cena koju plaćamo da ljudi koje volimo ne ostanu samo imena u telefonu i rečenica: „Moramo obavezno da se vidimo.“
KAKO BI OCENILI TEKST?
