˝Jao kako ste slatke. Pa vas dve ste kao drugarice, a ne majka i ćerka˝. Kojoj majci ovo nije laskalo neka preskoči čitanje narednih redova. Da li nas strah od starenja tera u neke nove dimenzije odnosa između majke i ćerke? Da li je jaz među generacijama nestao kao falta na suknjama moje mame, onih sukanja koju su sad zamenile pocepane farmerke iz ZARE za koje se otimaju majke i ćerke zajedno. Kako su odnosi u porodici evoluirali, da li su devalvirali i kuda nas vode, govori nam Tatjana Prokić – iskusna individualna i grupna psihoterapeutkinja. Radi u Beogradu u okviru privatne prakse, bavi se temama mentalnog zdravlja i mentalne higijene. Autor je programa EmoMe razvoja emocionalne inteligencije za decu od 4-12 godina.
(R)Evolucija roditeljstva
U savremenom roditeljstvu često se promoviše ideja bliskosti kao najviše vrednosti odnosa između roditelja i deteta. U tom kontekstu, odnos majke i ćerke sve češće se opisuje kao odnos „najboljih drugarica“, odnos u kojem nema tajni, u kojem se sve deli i u kojem postoji potpuna emocionalna otvorenost.
Na prvi pogled, ova ideja deluje kao napredak u odnosu na ranije, hijerarhijski postavljene modele roditeljstva. Deluje kao znak poverenja, sigurnosti i međusobnog razumevanja. Međutim, iza ove slike često se krije jedno suptilno, ali važno pitanje: da li odnos majke i ćerke može da funkcioniše kao odnos dve ravnopravne odrasle osobe i šta se dešava kada pokušamo da ga takvim učinimo?
Osnovna karakteristika odnosa roditelj-dete jeste asimetrija.
Roditelj je taj koji ima razvojno, emocionalno i odgovorno više kapaciteta. Dete je u procesu formiranja i oslanja se na roditelja kao na stabilnu tačku. Ta asimetrija nije znak distance ili autoritarnosti, ona je preduslov sigurnosti.
Kada se ta razlika zamagli, odnos može početi da liči na prijateljski. Majka i ćerka dele iskustva, emocije, pa čak i teme koje prevazilaze razvojni kapacitet deteta.
˝Savetnik˝
U nekim situacijama, ćerka može postati sagovornik za majčine dileme, podrška u njenim emotivnim stanjima ili čak neko ko „razume više od drugih“. Spolja gledano, takav odnos deluje blizak i povezan. I zaista, često jeste.
Ali pitanje koje se retko postavlja jeste: po koju cenu?
Kada dete ulazi u ulogu emocionalne podrške roditelju, dolazi do obrta uloga. Umesto da bude ono koje dobija stabilnost, dete počinje da je pruža. Umesto da istražuje sopstveni svet, ono se usmerava na održavanje odnosa. Ovaj proces nije nužno vidljiv niti nameran, on se često razvija postepeno, kroz dobre namere i želju za bliskošću.
Jedna od posledica ovakve dinamike jeste otežano postavljanje granica.
– Ako smo „najbolje drugarice“, kako da kažem „ne“?
– Ako sve delimo, gde je prostor za privatnost?
– Ako se razumemo bez reči, da li imam pravo da budem drugačija?
Upravo u tim pitanjima počinje da se nazire razlika između bliskosti i spojenosti. Bliskost podrazumeva povezanost uz očuvanu individualnost. Spojenost briše granice između dve osobe.
U zdravom odnosu majke i ćerke postoji prostor i za jedno i za drugo: i za bliskost, i za odvajanje. Majka može biti dostupna, topla i zainteresovana, ali i dalje ostati odrasla figura koja nosi odgovornost za odnos. Ćerka može biti otvorena i povezana, ali i imati pravo na sopstveni prostor, mišljenje i granice.
izvor: canva
Granice
Granice u ovom kontekstu ne predstavljaju prepreku odnosu, već njegov okvir. One omogućavaju detetu da se razvija bez osećaja da je odgovorno za roditelja. Istovremeno, omogućavaju roditelju da zadrži svoju ulogu, bez potrebe da kroz odnos sa detetom zadovoljava sopstvene emocionalne potrebe.
Važno je naglasiti da bliskost i granice nisu suprotstavljeni pojmovi. Naprotiv, upravo granice omogućavaju da bliskost bude održiva. Odnos u kojem nema granica može delovati intenzivno i povezujuće, ali često nosi i rizik od preopterećenja, konfuzije i kasnijih teškoća u odvajanju.
Zanimljivo je da se pravi prijateljski odnos između majke i ćerke najčešće razvija tek kasnije, kada ćerka postane odrasla osoba, sposobna za ravnopravne odnose. Tada bliskost više ne zavisi od brisanja granica, već od slobodnog izbora da se odnos neguje. Do tada, uloga majke nije da bude drugarica, već stabilna baza. Detetu je prvenstveno potrebna struktura unutar koje ta bliskost može da ima smisla.
U tom smislu, pitanje koje ostaje nije da li odnos treba da bude blizak, već kako da ta bliskost izgleda, a da ne naruši razvojne potrebe deteta.
KAKO BI OCENILI TEKST?
