U četvrtoj epizodi serije Adolescence, porodični odnosi u porodici Miler postaju glavna tema, dok likovi pokušavaju da se nose sa stvarima koje su se promenile nakon Džejmijevog zločina. Od ključne je važnosti analizirati kako porodica reaguje na emocionalne i psihološke pritiske, kao i kako se ti pritisci manifestuju kroz ponašanje, komunikaciju i međusobne odnose. Kroz epizodu, možemo posmatrati razne oblike negacije, anksioznosti, krivice i emocionalnog bola kod članova porodice, koji se, na kraju, suočavaju sa stvarnošću.
Negacija i emocije roditelja
Izvor: radiotimes.com/tv/drama/
Od samog početka epizode, jasno je da je negacija postala dominantan mehanizam odbrane za oca Edija. On pokušava da ignoriše sve što je povezano sa zločinom njegovog sina Džejmija, kako bi održao neku vrstu normalnosti u porodici. Prvi pokazatelj ove negacije dolazi u trenutku kada Edi ne reaguje na grafit koji je neko ostavio na njegovom kombiju, a koji se odnosi na optužbu za pedofiliju:
Majka Amanda: „Zar ne misliš da je vreme da se suočiš sa stvarnošću?“
Otac Edi: „Nismo ništa loše uradili. Ne zaslužujemo ovo.“
Edi pokušava da minimizira stvarnu opasnost koja se pojavila, jer ne želi da veruje da njegov sin može biti kriv za zločin. Ovaj trenutak pokazuje duboku psihološku obranu kroz negaciju, gde Edi pokušava da održi iluziju da je sve u redu, uprkos ozbiljnim problemima sa kojima se suočava.
Krivica i emocionalni teret roditelja
Izvor: goodhousekeeping.com/uk/lifestyle/
U ovoj epizodi serije „Adolescence“, Edi i Amanda se suočavaju i sa dubokom krivicom, kako za Džejmijeve postupke, tako i za vlastite reakcije prema njemu. Oni pokušavaju da shvate gde su pogrešili kao roditelji, što se pokazuje kroz njihove razgovore:
Amanda: „Da smo samo primetili signale, možda bismo mogli da uradimo nešto pre nego što je bilo prekasno.“
Edi: „Pokušao sam da budem dobar otac. Davao sam mu sve, ali nisam mogao da ga sprečim.“
Kroz ove dijaloge, jasno je da su roditelji obeleženi krivicom. Amanda se oseća odgovornom jer nije primetila sve Džejmijeve emocionalne probleme, dok Edi prebacuje krivicu na sebe jer nije bio dovoljno jak u očuvanju sina od loših uticaja. Krivica roditelja u ovom kontekstu može izazvati ozbiljan emocionalni stres, jer roditelji često preuzimaju odgovornost za stvari na koje možda nisu mogli da utiču.
Osećaj bespomoćnosti i gubitak kontrole
Izvor: ladbible.com
Edi se sve više suočava sa baspomoćnošću, što kulminira njegovim fizičkim ispadom pred kraj epizode. Njegova frustracija prema Džejmijevoj situaciji raste, a njegov napad na jednog od dečaka koji su oštetili kombi je očit pokazatelj njegove emocionalne eskalacije.
Edi: „Ti klinci nemaju poštovanja, pa ću im pokazati ko je ovde gazda!“
Kroz ovu reakciju, Edi pokazuje znakove gubitka samokontrole i impulsivnog ponašanja koje može biti povezano sa dubokim emocionalnim poremećajem. On se oseća bespomoćno i pokušava da preuzme kontrolu na način koji nije racionalan, što vodi do agresivnog ispoljavanja bola i besa. Kroz ovaj napad, on zapravo traži izlaz iz svoje emocionalne blokade, ali njegov postupak pokazuje ozbiljan nedostatak zdravih strategija suočavanja sa stresom.
Džejmijeva iskrenost i porodica
Izvor: tyla.com/entertainment/tv-and-film/
Odluka Džejmija da prizna svoju krivicu i izjavi da će se izjasniti kao kriv, zaista menja dinamiku u porodici. Ovaj trenutak u seriji „Adolescence“ je ključan za razumevanje emocionalne disonance unutar porodice. Džejmi pokazuje znakove prihvatanja stvarnosti, ali on ne reaguje emocionalno na isti način kao ostali članovi porodice:
Džejmi: „Da, ubio sam je. Žao mi je. To je to.“
Njegovo priznanje izaziva duboku tišinu među članovima porodice, jer nijedno od njih nije spremno da se suoči sa ovom stvarnošću. Edi i Amanda pokušavaju da se ponašaju kao da je sve u redu, iako su očigledno pogođeni.
Amanda: „Ne možemo da kontrolišemo šta ljudi misle o nama. Moramo da krenemo dalje.“
Ovaj trenutak takođe pokazuje kako porodica koristi emocionalno potiskivanje kako bi nastavila dalje. Ipak, stvarni emocionalni rad oko Džejmijeve krivice je još uvek na početku. Sam prizor u kojem Džejmi prihvata stvarnost, dok su svi ostali još uvek u fazi negacije, ukazuje na to da je proces prihvatanja realnosti za porodicu duboko emotivan i komplikovan.
Biti roditelj u teškim vremenima
Izvor: variety.com/2025/tv/news
Iako se porodica Miler bori sa sopstvenim emocionalnim teretima, postoji zajednička borba koju oni vode. To se najbolje vidi u trenutku kada Amanda i Edi zajedno prepoznaju sopstvene greške.
Amanda: „Moramo da zaboravimo na prošlost i pokušamo da živimo sa ovim, inače nećemo preživeti.“
S jedne strane, ovo se može protumačiti kao beg od stvarnosti. Umesto da se suoče sa svojim propustima, roditelji jedan drugog teše i opravdavaju, racionalizujući sopstvenu nezainteresovanost time da su „imali poverenja u dete“. Međutim, roditeljsko neznanje o tome šta dete radi u svojoj sobi nije isto što i briga. Ignorisanje nije poverenje – to je oblik zanemarivanja.
S druge strane, ovo može biti i duboka potreba za adaptacijom porodice. Roditelji shvataju da se moraju promeniti kako bi se nosili sa novom realnošću, prihvatajući odgovornost za svoje postupke i greške. Takođe, trebalo bi i da se suoče sa stvarima koje nisu mogli kontrolisati. Priznanje njihove nemoći i prepoznavanje zajedničkog bola dovodi ih do introspekcije i potrebe za novim početkom, što može biti ključno za njihov emocionalni oporavak.
Zaključak
Izvor: www.hellomagazine.com
Četvrta epizoda Adolescence donosi duboku psihološku analizu porodice Miler koja se bori sa sopstvenom stvarnošću. Kroz sve emocije koje prolaze, od negacije i krivice do prihvatanja, likovi se suočavaju sa svojim unutrašnjim konfliktima i pokušavaju da pronađu izlaz iz teškoće. Jasno je da će ovaj proces biti dug i bolan, jer je emocionalno prihvatanje stvarnosti za roditelje, kao i za Džejmija, veoma složeno i zahteva vreme i podršku da bi se nastavio.
„Adolescence“ nije samo tužna priča o detetu koje je napravilo strašnu grešku. To je poziv na buđenje. Nasilje ne nastaje iz ničega. Ono se razvija tiho – u tišini, stidu, nerazumevanju i neizraženoj boli.
Kao terapeuti, edukatori i roditelji, moramo da prestanemo da pitamo „Šta nije u redu s ovim detetom?“. Trebalo bi da počnemo da pitamo „Šta mu se dogodilo — i kako možemo pomoći sledećem, pre nego što bude kasno?“
Ukoliko si zainteresovana da pročitaš i analizu prethodne tri epizode serije „Adolescence“, klikni OVDE za epizodu 1, OVDE za epizodu 2 i OVDE za epizodu 3.
KAKO BI OCENILI TEKST?
