Kad sledeći put otvorimo Instagram i vidimo savršeno stilizovan brend: auto, telefon, kremu, banku… retko pomislimo ko je sve, kroz istoriju, radio za taj logo. Mi, bumerke, generacija koja je odrasla uz priče o ratu, sankcijama, raspadima država, naučene smo da „ideologiju“ držimo podalje od tanjira i kupovine. Ali šta ako je baš ta fina, tiha neutralnost – najudobniji oblik saučesništva?
izvor: canva
Ovo nije tekst protiv kupovine, nego protiv zaborava.
Tokom Drugog svetskog rata, u nacističkoj Nemačkoj i širom okupirane Evrope, milioni ljudi korišćeni su kao prinudna radna snaga. Logoraši, ratni zarobljenici, civili odvedeni iz svojih domova. Svi su oni radili u fabrikama, na gradilištima, u rudnicima, za potrebe ratne industrije. Njihov život vredeo je onoliko koliko i sledeća smena. Mnoge od tih fabrika i danas postoje. Samo su im logori zamenjeni staklenim zgradama, a sirene za uzbunu – reklamnim džinglovima. Brendovi čije logoe danas obožavamo, decenijama su gradili svoje bogatstvo i na prisilnom radu. Neke kompanije su priznale odgovornost, ušle u reparacione fondove, finansirale istraživanja i sećanje. Druge su uglavnom ćutale, nadajući se da će istorija sama od sebe izbledeti. I tu dolazimo do nas!
Da li su platili? I šta uopšte znači „platiti“?
Posle rata, prošle su decenije dok se uopšte nije ozbiljno postavilo pitanje: šta je sa onima koji su radili do smrti, bez plate, bez prava, bez mogućnosti da kažu „ne“? Države su potpisivale sporazume, komisije su pravile spiskove, a kompanije su polako, pod pritiskom javnosti, pristajale na fondove za odštetu.
Ali kada su neki od preživelih logoraša prvi put dobili simboličnu naknadu, često su već bili u poznim godinama. Mnogi je nikada nisu dočekali. A kompanije koje su decenijama poslovale, ulagale, širile se, menjale vlasnike i pravne forme – uspešno su preživele sve režime. Profit, izgleda, ima najbolji imunitet.
izvor: canva
Zato je pitanje „da li su platili“ zeznuto. Da, nešto jeste isplaćeno. Dokumenti postoje. Ali da li bilo šta može zaista da kompenzuje prisilni rad, izgubljene živote i generacije trauma? I da li je uplata u jedan fond stvarna odgovornost ili minimum moralne higijene da bi poslovanje moglo da se nastavi „čistog lica“?
Neutralnost na sniženju
Tu negde ulazi ona naša, bumerska situacija. Mi smo generacija koja zna da „iza svakog sistema stoje ljudi“, ali i generacija koja je umorna. Imamo roditelje, decu, kredite, žongliramo između posla, kontrole štitne žlezde i lakih večera. I onda stanemo ispred police i pomislimo:
- Dobro, sve velike firme su nekad sarađivale sa nekim režimom.
- Šta sad, da ne kupujem ništa?
- To je bilo davno. Nemam snage za to.
To je trenutak u kojem neutralnost deluje razumljivo. Samo malo da ne gledam, malo da ne slušam, da završim kupovinu i vratim se svom malom miru. Niko nas ne može kriviti što želimo da preživimo. Ali neutralnost nikada nije potpuno nevina. Ona je, vrlo često, tihi partner jače strane.
Šta znači društvena odgovornost, ali stvarno. Ne u brošuri.
Danas smo zatrpani pojmovima: ESG, društvena odgovornost, održivost, „mi brinemo o zajednici“… Kompanije sade drveće, doniraju bolnicama, sponzorišu kulturne događaje. Sve je to lepo, korisno i nekad zaista iskreno. Ali pravi test društvene odgovornosti nije samo koliko si sadnica zasadio, nego kako govoriš o svojoj prošlosti – i kako danas poštuješ ljudski život i dostojanstvo. Da li si spreman da javno kažeš: „Da, koristili smo prisilni rad“, „Da, profitirali smo u vreme diktature“, „Da, podržavali smo sistem u kojem su neki ljudi bili potrošna roba“?
izvor: canva
Ako mogu da nam prodaju emociju, status, identitet… mogu da podnesu i težinu odgovornosti. Ako mogu da budu subjekti profita, mogu da budu i subjekti moralne procene.
Bumerke između sećanja i kupovine
Zašto sve ovo pišem baš na Bumerki?
Zato što žene 40+ nisu samo „ciljna grupa“ mi smo biračice, potrošačice, radnice, preduzetnice, mame, ćerke, sestre. Mi smo generacija koja je preživela više „istorijskih prekretnica“ nego što smo mogle da ispratimo u dnevniku, a naučile smo i da je vrlo tanko to „ne mešam se u politiku“.
A onda dođe trenutak kada shvatiš da je i to politička odluka. Da ne pitam, da ne znam, da ne talasam. Neutralnost je udobna. Ali je često samo finije upakovan oblik saučesništva.
Kad ćutanje postane domaće
Da ne ostanemo samo na „tamo nekim stranim kompanijama“. Hajde da pogledamo svoj haustor.
U Srbiji živimo u društvu koje se veoma brzo navikava na sve, pa i na tragediju. U Novom Sadu se sruši nadstrešnica i pogine 16 ljudi. Zna se ko je gradio, zna se ko je nadgledao, zna se ko je potpisivao. Ta ista vlast nastavlja da gradi, ta ista imena potpisuju nove projekte. Ljudi rade u tim preduzećima, često do posla dolaze „preko veze“, imaju platu, kredit, letovanje i njihov život je sasvim u redu. U njihovoj verziji priče, „takve stvari se dešavaju“.
To je neutralnost.
izvor: canva
To je trenutak kada zlo nije nešto apstraktno iz dokumentaraca o Drugom svetskom ratu, nego vrlo lokalna, betonska, administrativna konstrukcija. I mi, građani, koji nastavljamo dalje – idemo u tržni centar, na koncert, na odmor – ponašajući se kao da se to desilo na nekoj drugoj planeti, a ne u našem gradu, našoj zemlji.
Ne kažem da treba da prestanemo da živimo. Ali kažem da je opasno kada prestanemo da osećamo.
Zašto je važno da ne budemo neutralni
Nepravde iz prošlosti ne možemo poništiti. Ljude iz srušene nadstrešnice ne možemo vratiti. Logorašima ne možemo vratiti godine i dostojanstvo. Ali možemo da odbijemo da budemo statisti.
NeutraInost zvuči pristojno: „Neću da se bavim politikom“, „Ne znam, nisam stručna“, „Samo hoću da živim svoj život“. Ali iskustvo prošlog veka nas uči da neutralnost najviše koristi upravo onima koji bi da sve ostane isto – da se gradi kako se gradilo, da se radi kako se radilo, da se ćuti kako se ćutalo.
Kad kažemo:
„Sve firme su prljave, sve vlasti su iste, ne mogu ja tu ništa“,
mi, zapravo, glasamo. Glasamo za status quo.
izvor: bayer.com
Šta onda možemo da uradimo mi, koje „samo živimo svoj život“?
Ne treba nam revolucija u dnevnoj sobi. Trebaju nam mali, ali svesni potezi:
- da pitamo makar sebe: odakle dolazi profit nekog brenda ili neke firme;
- da nagradimo one koji otvoreno govore o svojoj prošlosti i preuzimaju odgovornost;
- da ne relativizujemo tragedije rečenicom „takve stvari se dešavaju“;
- da učimo svoju decu da „dobar brend“ nije samo lep logo, već i način na koji se odnosi prema ljudima, prošlosti, greškama.
To ne znači da ćemo odjednom bojkotovati sve i živeti u šumi. Ali znači da odbijamo da budemo potpuno uspavani. Da ne damo da tihe smrti u logorima, na gradilištima, pod nadstrešnicama budu samo fusnote.
KAKO BI OCENILI TEKST?
