Kao specijalnom pedagogu sa iskustvom u radu sa decom sa problemima ponašanja, gledanje serije “Adolescence” za mene je bilo i potvrđujuće i bolno iskustvo. Potvrđujuće – jer mnogi aspekti prikazanog ponašanja odražavaju ono što sam svakodnevno viđala u svojoj praksi. Bolno – jer nas ova četvorodelna Netfliks drama podseća koliko je tanak sloj između naizgled “obične” adolescencije i potpune emocionalne disocijacije, otuđenja i, u krajnjoj liniji, tragedije.
Ova serija ne donosi samo priču o trinaestogodišnjem dečaku optuženom za ubistvo, ona nam servira mnogo više od krimi-drame. “Adolescence” nas suočava sa ponekad nevidljivim, ali veoma realnim emocionalnim, digitalnim i porodičnim problemima kroz koji prolaze današnji tinejdžeri.
Prikazuje svet u kojem roditeljska toplina ponekad nije dovoljna da se probije kroz slojeve detetovog unutrašnjeg bola, nesigurnosti i potrebe za prihvatanjem. Svet u kojem se granice između stvarnog i virtuelnog brišu, u kojem algoritmi vaspitavaju više nego odrasli, i u kojem su osećaji krivice i empatije sve manje deo unutrašnjeg moralnog kompasa mladih ljudi.
Izvor: www.newsx.com
Za nas koji radimo sa ovom populacijom, serija je težak, ali neophodan podsetnik da iza svakog ponašanja stoji neka priča. A ponekad je ta priča tiha, neizgovorena, skrivena iza pogleda punog prkosa ili naizgled normalnog ponašanja. Upravo zbog toga, ovakva umetnička ostvarenja nas obavezuju da o ovim problemimma govorimo – ne samo među stručnjacima, već i u porodici, školama, institucijama. Jer kada ćutimo, patologija raste. A kada pogledamo ovako nešto, teško je više ćutati.
U sledećim redovima, pokušaću da izvršim analizu svake epizode ponaosob, jer se svaka bavi drugačijim pitanjima i “pozadinskim faktorima” koji su uticali na dečakovu odluku da nekome oduzme život.
“Adolescence”, epizoda 1 – Džejmi Miler, dečak izgubljen u buci
Prva epizoda uvodi nas u slučaj trinaestogodišnjeg dečaka Džejmija Milera, optuženog za ubistvo vršnjakinje Kejti. Već u uvodnoj sceni, tokom hapšenja, primećuje se klasičan simptom psihološkog zamrzavanja (freeze response). Dečakov pogled je prazan, izražaj lica nepomičan — odsustvo borbe ili bega. To je psihološki „zamrznuti“ odgovor — način na koji mozak štiti osobu od ekstremnog stresa. Kao neko ko je radio sa decom sa problemima u ponašanju, taj pogled sam videla mnogo puta. I svaki put je značio isto – dete ne zna kako da se nosi sa onim što oseća.
Izvor: pedestrian.tv
Džejmi je primer dečaka koga viđamo u svakodnevnom životu, na ulici, u školi, svuda. Povučen, inteligentan, praktično neprimetan. Opet, iskusno oko će tokom trajanja epizode primetiti da je dečak emocionalno zanemaren na suptilne načine, ali i očajan za povezivanjem.
Porodična struktura i emocionalni okvir
Porodična dinamika je funkcionalna samo površinski — roditelji su prisutni, nisu nasilni, ne postoji otvorena zanemarenost. Međutim, kroz njihove dijaloge i ponašanje, uočava se emocionalna zatvorenost i nesvesna invalidacija Džejmijevih unutrašnjih stanja.
Izvor: en.ara.cat
Konflikt sina
Kada otac pita: „Sine, reci mi istinu. Jesi li imao ikakve veze s ovim?”
a Džejmi odgovara sa: „Nisam, tata. Kunem se.”,
kod dečaka se uočava dvosmislenost — neverbalno ponašanje ukazuje na napetost i defanzivu, dok verbalno negira krivicu. Ova disocijacija između izraza i sadržaja govori u prilog unutrašnjem konfliktu i mogućem poremećaju u obradi emocija.
Konflikt oca
Takođe, i kod oca je primetan konflikt. Sa jedne strane, vidi se da očajnički želi da veruje sinu, ali njegovo neverbalno ponašanje pokazuje suprotno. Otac ne pokazuje spontan fizički kontakt sa sinom – ne dodiruje ga ni utešno ni zaštitnički, ne grli ga refleksno, već tek kasnije, i to na način koji deluje više formalno nego emotivno. Umesto iskrene bliskosti, vidimo distancu koja govori više od reči. Reakcija roditelja koji u potpunosti veruje svom detetu obično uključuje instinktivno pružanje sigurnosti kroz dodir. U ovom slučaju, očev hladan gest šalje prikrivenu poruku: „Nisam siguran da ti verujem, ali si moje dete, i to me obavezuje da budem uz tebe.“
Izvor: www.unilad.com
Konflikt majke i sestre
Što se tiče ženskog dela porodice, tj. majke i sestre, one su u ovoj epizodi prikazane kao sporedne figure. Fizički jesu prisutne, ali praktično su predstavljene kao statisti. To dosta govori o samoj porodičnoj dinamici, gde se majka predstavlja kao slaba i manje bitna osoba u sinovom životu. To se i potvrđuje kada Džejmi bira oca da mu bude “pratnja odraslog” u postupku. Majka se tu ništa ne pita, ne nudi se, nema nikakvu inicijativu da sinu bude podrška. Pušta da “stvari” idu svojim tokom, smatrajući verovatno, da je u tom momentu fizičko prisustvo sasvim dovoljno.
Zaključak: Prva epizoda serije „Adolescence“ postavlja čvrstu osnovu za dalje kliničko razmatranje uzroka devijantnog ponašanja kod adolescenata. Kod Džejmija su primetni brojni rizični faktori: emocionalna zanemarenost u porodici, izloženost ekstremnom digitalnom sadržaju, izraženi mehanizmi disocijacije i poremećaji emocionalne regulacije. Kroz analizu sledećih epizoda pokušaću da pružim i dodatne uvide u strukturu ličnosti adolescenata.
Ukoliko želiš da pročitaš analizu druge epizode, klikni OVDE.
KAKO BI OCENILI TEKST?
