Verovatno da je svaka od nas bumerki toliko davno bila samo ja… toliko davno da se više ni ne seća kako je to ne biti mama. Ko sam sada ja? Nakon svih iskustava ljubavi, atomske snage, superpower girl uloga, žongliranja obavezama i sitnim dečijim zadovoljstvima…? Ko sam bila kad nisam bila sve ovo i ko sam sada kada sam potrebna najviše sebi?
Da li nas je uloga majke toliko oblikovala za ceo život ili je to folklor i mentalitet, koji nas uči da si majka ceo svoj životni vek (sve dok eventualno ne postaneš i baka)? Nebrojene ispisane radosnice, slike u kameri i telefonu, otkrivanje parkića, prekrivanja mlečnih zubića jastukom, polasci u školu, rođendani, mature, bulingovanja u školi, vajber grupe, prvi raskidi… Sve važno, kao najvažniji ugovori između dve gigantske kompanije. Sve je to bilo važnije od mirovnih sporazuma, muževljeve povišice, ispadanje iz četvrt finala Eurobasketa. Ništa nije bilo toliko važno kao te najvanije sitnice koje su ti bile fokus od jutra do mraka.
Nisi ti to svakako radila da bi ti neko rekao bravo ili da mi ti sa ekskurzije doneli magnet najbolja mama na svetu. To si radila jer je samo to bilo važno.
Sada svoju decu vidiš baš onako kako si poželela. I onda, u tišini koja se useli u kuću, ostaneš ti i pitanje: ˝Ko sam ja sada?˝
„Empty nest“ sindrom ili sindrom praznog frižidera?
Koliko nas se samo našlo u onom MIM-u: Samo da mi ova deca napune 45 godina pa da uzmem život u svoje ruke. Istina je da nije sve baš tako. Frižider jeste sada puniji kremica za lice, a manje voćnih jogurata sa bombonicama. Mašina za veš odmara cele nedelje. Međutim, postoje neki Američki psiholozi koji su još 70-ih opisali fenomen „empty nest“, osećaj praznine, tuge i gubitka svrhe koji majke (češće nego očevi) osećaju kada deca napuste dom. Istraživanja pokazuju da se između 40 i 60% majki u svetu susreće s nekim oblikom ovog sindroma, ali retko koja to prizna. Jer, kako da priznaš da te boli uspeh tvog deteta? Pa, nije te baš ostavio muž zbog mlađe, dete je samo otišlo na studije ili u svoj stan. A ti se osmehuješ ponosno, dok ti iznutra u stomaku zjapi rupa.
Pokušaj da kontrolišeš emocije kada ti mozak kaže da si lično (bez nepotrebne lažne skromnosti) postigla ogroman uspeh u životu – dete odlazi na toliko dugo željene studije. Počinje da živi svoju toliko sanjanu budućnost. Spremno je i ne boji se da živi samo. Sjajno – rekla bi, to je dobra majka. Ali šta ako priznaš samo sebi da je ok da ne znaš kako ćeš od sada?
Svakodnevice nikada više neće biti iste. A kada nam je nešto isto, onda je provereno i bezbedno. Naš mozak traži rutinu da bi se osećao ušuškano. Kako onda do novih rutina? Malo više lične nege, malo dogovora da kontakti budu redovni, bez opterećivanja: razgovori telefonom, ali nikako iz obaveze već potrebe, zajednički vikendi ili kraća putovanja, ali i neophodno deljenje utisaka i osećanja sa prijateljicama koje se isto osećaju.
iskoristite kratka putovanja za osećaj povezanosti
Britanski magazin Psychologies navodi da žene u ovom periodu često osećaju da su „istrošene kao prazne baterije“ – decenijama su punile sve druge, a sada ne znaju gde da utaknu punjač. Američki Time je jednom napisao da majke posle odrastanja dece ulaze u „drugu adolescenciju“ samo što umesto bubuljica imaju bore i umesto pitanja „da li me on voli?“ sada pitaju „da li volim samu sebe?“ Neminovno je da osećamo ponos kada se osvrnemo za sobom i vidimo da tzv žrtva (kako apostolski ovo zvuči) uvek ima smisla ako su deca postigla ono što su želela. Neka ponos nadvlada tugu. Nije strašno hvaliti se pomalo i ponekad. To neprestano ponavljanje će nam pomoći da nam nova stvarnost postane bliža i prijemčivija.
Zašto se osećamo kao istrošena roba?
Jer smo godinama učile da je smisao u davanju. Majčinstvo je vrhunac nesebičnosti ali i najkraći kurs iz toga kako zaboraviti sebe. Jedno istraživanje univerziteta u Mičigenu pokazalo je da majke u proseku provode 14 sati nedeljno u brigama oko dece više nego očevi, čak i kada oba roditelja rade puno radno vreme. I ako ovo nije priča o ravnopravnosti polova, jeste odlična prilika da napomenemo da si većinu svog života bila menadžerka tuđih obaveza. I kada taj posao prestane, ostaje vakuum. Kao kad si decenijama svako jutro otvarala kancelariju, a onda ti jednog dana kažu da tvoj sto više ne postoji. Ti si i dalje ti, ali šta sad?
izvor: canva
Šta ćemo sad?
E sad… sad počinje ono zbog čega si decenijama vežbala multitasking, empatiju i strpljenje. Sad dolazi život u kojem možeš da koristiš sve te supermoći ali na sebi.
Redefiniši „važnost˝: Ako su mature, rođendani i ekskurzije bili važniji od eurobasketa, sada neka tvoj odlazak na ples, kurs jezika ili čas joge bude važniji od serije u osam.
Nauči da se ponovo predstaviš sebi: Kada bi te neko pitao „ko si ti?“ bez titule „mama od…“, šta bi rekla? Žena koja voli da piše? Ona koja je uvek htela da svira gitaru? Ona koja obožava putovanja? Nije kasno da to oslobodiš.
Društvo je lek: Istraživanje u Journal of Marriage and Family pokazalo je da majke koje u ovom periodu imaju snažnu mrežu prijatelja i hobija ˝lakše prolaze kroz osećaj praznog gnezda˝. Dakle: kafe, putovanja, druženja nisu luksuz nego terapija.
I da, možda ćeš nekad zateći sebe kako sediš i gledaš u praznu dečju sobu pa se pitaš: „Da li je ovo to?“ Odgovor je: nije. Ovo je tek početak.
Za kraj – nije još kraj!
Ti nisi istrošena. Ti si, zapravo, tek odmotana. Kao knjiga koja je godinama bila na polici jer je neko drugi čitao tvoje poglavlja, a sada je vreme da ih ti napišeš. Nisi prolazna faza, ti si sledeća faza. I kad te uhvati tuga, seti se: nisi izgubila decu, dobila si sebe. A to je mnogo veći poklon nego magnet sa ekskurzije.
inspirisano istinitim događajem, jednom posebnom mamom i njenom posebnom ćerkom
KAKO BI OCENILI TEKST?
