O ženama koje su nam nekada bile sve, a danas se jedva čujemo
Nekada smo mogle da provedemo pet sati na kafi i za to vreme pretresamo tri ljubavne veze, jednu porodičnu dramu, koleginicu koja nas nervira i pitanje da li da kupimo one čizme koje su preskupe, ali nam se baš sviđaju. Danas nam je ponekad potrebno pet dana da se dogovorimo za tih istih sat vremena. I to pod uslovom da se nijednom detetu ne pokvari raspoloženje, da neko ne dobije temperaturu i da nas ne savlada želja da ostanemo kod kuće u trenerci.
Nekada smo jedna drugoj bile prva adresa za sve. Za ljubavne probleme, poslovne dileme, porodične svađe i one male katastrofe koje su nam u tom trenutku izgledale kao kraj sveta. Znale smo napamet ko se kome sviđa, ko je koga ostavio i zašto nikako ne treba da mu se javimo, čak ni ako je poslao poruku u pola dva ujutru.
Danas neke od tih žena jedva da čujemo. Nismo se posvađale, niko nije zalupio vrata. Samo smo se udaljile. Jedna je promenila posao, druga se preselila, treća dobila decu, četvrta se razvela. I tako od osobe kojoj smo nekada poveravale baš sve postane neko kome za rođendan pošaljemo srce na Instagramu.
A onda se jednog dana zapitamo: kada smo se, zapravo, toliko udaljile?
Život se promenio, a prijateljstvo nije dobilo obaveštenje
Izvor: Canva
U dvadesetim i tridesetim godinama prijateljstva često nastaju gotovo sama od sebe. Zajedno studiramo, radimo, izlazimo, zaljubljujemo se u pogrešne muškarce i posle ih analiziramo do sitnih sati. Imamo zajedničke ljude, mesta i dovoljno energije da sve to održavamo.
Posle četrdesete, raspored postaje ozbiljniji protivnik od bilo kog bivšeg dečka.
Deca imaju svoje obaveze, roditelji sve češće trebaju našu pomoć, posao ne pokazuje razumevanje za našu potrebu da predahnemo, a kuća nekako uvek ima nešto što bi trebalo uraditi. Ako smo razvedene ili živimo same, možda pokušavamo da održimo finansijsku stabilnost i ponovo pronađemo sebe. Ako smo u braku, možda se pitamo kako je moguće da smo ceo dan bile u pokretu, a da smo uveče toliko iscrpljene da nam i razgovor sa dragom osobom deluje kao još jedna stavka na spisku obaveza.
Prijateljstvo, koje je nekada imalo svoje prirodno mesto u našem životu, sada mora da se ugura između roditeljskog sastanka, nabavke, rokova i pregleda kod lekara.
Problem je što prijateljstva ne funkcionišu baš tako. Ne moramo da razgovaramo svakog dana, ali moramo s vremena na vreme da budemo prisutne. Kada mesecima jedna drugoj govorimo „moramo da se vidimo”, ta rečenica polako prestaje da bude plan i postaje nešto poput porodičnog nasledstva: svi znaju da postoji, ali niko ne zna gde se nalazi.
Više ne živimo iste živote
Izvor: Canva
Jedna je dobila dete, druga nije. Jedna se udala i izgradila porodični život, druga se razvela i tek u četrdeset petoj prvi put živi sama. Jedna je zadovoljna sigurnim poslom, druga više ne može da podnese pomisao da narednih petnaest godina provede na istom mestu.
U početku razlike ne moraju da budu problem. Možemo da volimo nekoga i kada ne živimo isto. Ali s vremenom se dešava da više ne znamo šta da kažemo jedna drugoj. Razgovori se vrte oko tema koje jednoj znače sve, a drugoj su daleke.
Ili se, još gore, pretvore u tiho nadmetanje čiji je život komplikovaniji.
„Ti bar imaš muža.”
„Ti bar imaš slobodu.”
„Ti bar imaš posao.”
„Ti bar nemaš decu.”
To čuveno „ti bar” često je znak da smo prestale da se slušamo i počele da merimo čiji je život teži. A kada razgovor postane takmičenje u umoru i nezadovoljstvu, nije čudno što nam se sve ređe ide na kafu.
Ponekad nam nedostaje prijateljica, a zapravo nam nedostaje osećaj da nas neko razume bez dugog objašnjavanja. Zato je toliko bolno kada osoba koja nas je nekada razumela u pola rečenice odjednom deluje kao potpuni stranac.
Neka prijateljstva se završe bez svađe
Izvor: Canva
O ovome se manje govori nego o raskidima ljubavnih veza, ali gubitak prijateljice može da boli gotovo jednako. Možda i više, jer često nemamo jasan trenutak završetka ni objašnjenje koje bismo mogle da prihvatimo.
Nema poslednje poruke. Nema razgovora u kojem kažemo da više ne možemo ovako. Samo sve ređe zovemo jedna drugu. Jedna čeka da se druga prva javi, druga misli da ovoj prvoj više nije stalo. Prođu meseci, pa godine.
Kada se konačno sretnemo, zagrlimo se, pitamo za decu, posao i zdravlje, obe kažemo da moramo uskoro da se vidimo. I možda to zaista mislimo.
Kada nam prijateljstvo postane još jedna obaveza
Izvor: Canva
Ponekad se udaljimo zato što smo se umorile od odnosa u kojem smo stalno bile dostupne, slušale tuđe probleme i pružale podršku, dok za naše nije bilo dovoljno vremena.
Možda smo godinama održavale prijateljstvo na sopstvenu inicijativu. Možda smo shvatile da nas neko zove samo kada mu treba savet, usluga ili publika za novu dramu.
A možda smo se jednostavno promenile. Ono što nam je nekada bilo zabavno sada nas iscrpljuje. Više nemamo strpljenja za beskrajno analiziranje istog muškarca koji se neće promeniti ili prijateljicu koja od nas očekuje da joj budemo psiholog, logistika i služba za hitne intervencije, bez radnog vremena i prava na godišnji odmor.
To ne mora da znači da smo postale hladne. Ponekad samo više ne želimo da plaćamo svojim mirom cenu odnosa koji nas odavno ne raduje.
Nemamo više energije da budemo svima sve
Izvor: Canva
Postoji još nešto o čemu retko govorimo: kako starimo, sve jasnije osećamo koliko nam je energija ograničena. Ne možemo više da budemo savršene majke, pouzdane koleginice, dobre partnerke, brižne ćerke, raspoložene prijateljice i žene koja redovno vežba, zdravo se hrani, čita kvalitetnu literaturu i pritom izgleda kao da se upravo vratila sa odmora.
Naročito ne sve u istoj nedelji.
Zato počinjemo da biramo. Manje izlazimo, ređe se javljamo, više cenimo mir. Umesto da odemo na okupljanje koje nas ne raduje, radije ćemo provesti veče kod kuće. Umesto razgovora koji nas ostavi iscrpljenim, biramo tišinu.
To je sasvim u redu. Umor je stvaran, obaveze nisu izmišljene, a potreba za samoćom nije karakterna mana.
Kada nam mir postane važniji od ljudi
Izvor: Canva
Ipak, postoji zamka. Možemo toliko da se naviknemo na svoj mali, dobro organizovani svet da u njega više nikoga ne puštamo. Govorimo da nemamo vremena, a ponekad zapravo nemamo volje da izađemo iz rutine.
Želimo bliskost, ali ne želimo da se pomerimo sa kauča. Nedostaju nam ljudi, ali nam se ne odgovara na poruke.
Ako se prepoznajemo u ovome, ne treba da se osuđujemo. Ali vredi se zapitati da li nam zaista treba još mira ili smo se toliko povukle da smo zaboravile koliko nam znači kada nas neko poznaje i van uloge koju svakodnevno igramo.
Da li prijateljstvo može da se obnovi posle toliko godina?
Izvor: Canva
Može, ali ne mora da se vrati na staro. Možda više nećemo razgovarati svakog dana. Možda nemamo iste teme, navike i životne okolnosti. Možda ćemo se videti jednom mesečno, umesto tri puta nedeljno. To ne znači da je prijateljstvo manje vredno.
Ponekad je dovoljno da prestanemo da čekamo savršen trenutak i pošaljemo jednostavnu poruku: „Nedostaješ mi. Hoćemo li na kafu sledeće nedelje?”
Bez velikog uvoda, prebacivanja i pitanja zašto se ona prva nije javila. Ako nam je stalo, možemo da napravimo prvi korak, a da time ne izgubimo dostojanstvo.
Možemo i da budemo iskrene. Da kažemo da smo se udaljile, da nam je žao i da bismo volele da ponovo pronađemo vreme jedna za drugu. Nekada će druga žena jedva čekati da to čuje.
Nekada će odgovor biti mlak, susret će se ponovo odlagati, a mi ćemo shvatiti da više ne postoji obostrana želja da se odnos održava.
I to je deo odrastanja. Ne moramo svako prijateljstvo da spasavamo po svaku cenu. Neka su bila dragocena u određenom periodu našeg života, čak i ako nisu trajala zauvek. Njihovo mesto u našem životu ne postaje beznačajno samo zato što se više ne čujemo.
Nikada nije kasno za nova prijateljstva
Izvor: Canva
Prijateljstva nisu rezervisana za studentske domove, kancelarijske kuhinje i letovanja sa društvom. Možemo da upoznamo blisku osobu na kursu, poslu, preko zajedničkih poznanika ili sasvim slučajno, u periodu kada smo već uverene da smo završile sa sklapanjem prijateljstava.
Samo što posle četrdesete obično imamo manje vremena za površne odnose, a više hrabrosti da prepoznamo sa kim nam je zaista lepo.
Možda nam više nije potrebno veliko društvo. Možda nam je dovoljna jedna žena kojoj možemo da kažemo da nam je težak dan, a da ne moramo odmah da objašnjavamo zašto. Ona koja ume da se raduje našim uspesima bez poređenja i da nas sasluša bez potrebe da nam odmah popravi život.
Takve odnose vredi negovati, čak i kada nemamo mnogo vremena. Ponekad je poruka dovoljna da pokažemo da mislimo na nekoga. Ponekad je potrebno da ipak odvojimo dva sata i izađemo iz kuće, iako nam se u prvi mah čini da je kauč najbolja ideja koju je čovečanstvo ikada smislilo.
Možda više ne želimo prijateljstva po svaku cenu
Izvor: Canva
Posle četrdesete počinjemo da razumemo da bliskost nije isto što i stalna dostupnost. Da prijateljica ne mora da zna svaki detalj našeg dana da bi bila važna. Da se možemo voleti i kada se ne slažemo, i da ponekad možemo da se udaljimo bez velike drame.
Ali nijedan odnos ne opstaje samo zato što je nekada bio važan. Potrebno je da se obe strane sete da postoje. Da se jave, pitaju, saslušaju i naprave mesta jedna za drugu, makar to mesto bila jedna kafa mesečno i poruka u kojoj nema ničeg spektakularnog.
Možda danas više nemamo deset prijateljica kojima možemo da pozovemo u bilo koje doba noći. Možda imamo jednu ili dve kojima možemo da kažemo istinu bez ulepšavanja. A možda smo trenutno u periodu kada nam takva osoba nedostaje.
U svakom slučaju, nema potrebe da se pretvaramo da nam je svejedno. Nedostaju nam njihov smeh, njihove priče, sposobnost da se sete nečega što smo mi davno zaboravile i da nas podsete ko smo bile pre nego što smo postale nečije majke, partnerke, šefice, ćerke i osobe koje sve drže pod kontrolom.
Ponekad je dovoljna jedna poruka
Izvor: Canva
Ako ti je danas pala na pamet neka žena sa kojom si nekada mogla da razgovaraš do jutra, možda ne moraš da analiziraš zašto se više ne čujete, ko je poslednji pisao i koliko je vremena prošlo.
Pošalji joj poruku.
Ne moraš da napišeš roman. Dovoljno je: „Setila sam te se. Kako si?”
A ako se ispostavi da ste obe čekale da ona druga napravi prvi korak, eto ti dokaza da su žene posle četrdesete sposobne da budu veoma mudre, organizovane i samostalne, a da ipak ponekad naprave komplikaciju od jedne sasvim obične poruke.
Što se, uostalom, dešavalo i sa dvadeset pet. Samo smo tada imale više vremena da o tome razgovaramo.
KAKO BI OCENILI TEKST?
