Tema je popularna, nažalost, iako smo uveliko zagazile u 21. vek. Prinuđeni da živimo u zajednicama iz ekonomskih razloga, pokušavamo da se naviknemo i prihvatimo jedni druge, da živimo jedni sa drugima.
Ova tema obuhvata nekoliko drugih uzroka koje su direktni razlozi da se osvane u zajednici.
Prvo, ekonomski smo zavisne. Malo nas je samostalnih, drugo živimo u društvu u kom biti žensko i dalje znači imati epitet nečije ćerke, sestre ili supruge. Na kraju krajeva, osnovni razlog je i to što kad se zaljubimo i pomislimo kako je baš taj muškarac onaj sa kojim bismo imale decu, onda već nebitno sve drugo. Ne pitamo ni sa kim živi, ni od čega, ni od čega bismo živeli, ni gde bismo živeli. Tada je sve nebitno. Bitna je ljubav. Osećanje da je on taj i majčinski instinkt koji počinje da nam blokira sve racionalne pore i da nas usmerava samo ka tome – sa njim hoću dete.
Divno! S obzirom na patrijarhalnu sredinu u kojoj smo ponikle, pravila na kojima smo odrasle, da bi se imalo dete mora se biti u braku. To je slikovito objasnio moj doktor: Nema venčanja bez drugoga stanja. Tako se mi obresmo trudni u braku i u suživotu sa njegovom majkom. Privremeno.
Za prvo vreme, pa ćemo videti
Omiljena rečenica u našem društvu koja te zapravo sputava u svim drugim nastojanjima da se oslobodiš i pomučiš. Da budeš svoja i svoj na svome. Za prvo vreme ćemo biti ovde, pa ćemo videti. To prvo vreme postane konačno, poslednje, krajnje. Ne znam u kom trenutku se to shvati, ali se teška srca prihvati.
Dok sam bila trudna, prvi put, uspevala sam da izbegnem svaku veću komunikaciju i temu. Išla sam gde sam htela, nisam sedela kod kuće i kuvala. Njegova mama je bila tu, u penziji, slobodna, vitalna, željna da zadovolji sve te potrebe oko svog sina. Kako mi je rekla: ˝Ne znaš ti kakvu kafu on pije. Ne znaš ti da on voli da jednom nedeljno ode na roštilj…˝ Ne znaš ti kako on ovo ili ono, odlično, ona je tu da sve zna. Ja ne moram pa zato idem napolje.
Izvor: Canva
On je ćutao, bio dobar i fin i prema meni i prema njoj. Volela sam da se nađem sa njim u gradu i da se zajedno šetamo, idemo na piće, družimo sa prijateljima. Zapravo, mi smo se i dalje zabavljali, samo sam ja bila trudna i odlazili smo zajedno na istu adresu. Divno!
Ona, njegova majka je počela da biva ljubomorna. Naljuti se, niko ne zna zbog čega, ode u sobu i ćuti. Pomislila sam da ni njoj nije lako. Udovica je, sin sa kojim živi se udaljio, postala mu je bitna neka druga žena. Lepo sam ja mislila, ali da li je druga strana tako mislila o meni? Da li svekrva pomisli da ona sad treba da bude na drugom mestu? Da li njenom sinu sad treba prostora da stvori sopstvenu porodicu i da je tu sada bitna njegova žena? Hmmm, teška situacija.
Izvor: Canva
Dete, moje, njeno, njegovo, naše
Čije je dete u takvoj zajednici? Naše, moje i njegovo. Da, ali to je ponekad i samo moje dete jer ona već ima svoje. Ona ima svog sina kome se ponovo može ponuditi kao žena br. 1 u njegovom životu.
Ja sam umorna, neispavana, nesnađena, pogubljena, mama povremeno dolazi, ipak ovo nije njena kuća. Svekrva, ona misli da sve najbolje zna. Njen sin ne treba da bude neispavan i umoran i ne zna on ništa oko deteta, iako ja insisitiram. Ne, on želi ali i ide linijom manjeg otpora. Ipak on radi, on je umoran, njemu se spava, zato je tu njegova mama da ga zameni.
Ja neću tvoju mamu, hoću tebe! Naše je dete, mi smo porodica, ne ona, ti i ja! Hoću da budeš tu kad kupamo svoje dete. Hoću da me zagrliš, da me poljubiš, neću tvoju mamu da mi pomaže. Oh, srećom imam svoje roditelje, odlazim kod njih da osetim da sam i ja voljena. No, ne možeš ostati ni ovde. Moraš tamo gde je tvoja kuća, gde je tvoj muž, otac tvog deteta. On treba da bude uz tebe.
Lako je tebi, živiš sa svekrvom
Upoznala sam žene koje nisu imale ni mamu ni svekrvu u gradu. Nisu imale kome da povere dete da im pripazi. Nisu imale ko da im se nađe u nepredviđenim okolnostima. Te žene su mi često poručivale da je meni lako, meni svekrva pomaže. Kamo sreće! Pomaže, da, ali je često uz pomoć stizalo i sve drugo što nijedna od nas (vas) ne bi poželela.
Svaka majka misli da zna šta je najbolje za njeno dete. Kako da se obuče, kako i šta da jede, kakvu muziku da sluša, sa kim da se druži, kako da se izražava. E, opasno je teško kad treba da se izboriš sa nekim da tako i bude. Nije uvek lako ostati pribran i ne reagovati na ono što ti se ne dopadne.
Lako je što znaš da ti dete nije samo. Isto tako kasnije moraš da preispitaš sve ono što je neko drugi detetu rekao, pružio, objasnio. Treba da budeš tu i da kasnije čuješ prebacivanje. ˝Ona se umorila. Dete je bilo naporno, kako je nije slušalo…˝ Opet, to se ne prebacuje sinu, ali se uvek prebaci snahi. Opet neka ljutnja, ako on stane na moju stranu, odlazak u sobu, durenje i ćutanje. Manipulacija? Nego šta.
Ko pobeđuje – ti ili ona
Koliko god je u nekim situacijama zdravo biti sa nekim ko će pružiti oslonac, pomoć, naći se da pripazi dete, da da novac, opet je najbolje biti samostalan, svoj, miran.
Nije svekrva uvek zmaj koji će da bljuje vatru bez razloga, ima i takvih, naravno. Niti je golubica koja će da obgrli i pruži utehu. Svekrva je majka istog onog čoveka zbog kog ste poželele da imate decu, ona je baka toj vašoj deci. Ona je bitna osoba u vašem životu, živeli sa njom ili ne, i ima uticaja na brak svog sina. Bolje, ne.
Zašto ne? Zato što će sin biti samostalniji. Zato što će sin biti slobodniji. Zato što će njen sin biti više muškarac jer će morati da se odredi kao otac i suprug. Moraće da više bude uz svoju ženu, neće imati zamenu. Neće i dalje biti mamin sin kome mama ostavlja poslednje parče torte, kog mama brani od razgoropađene supruge. Ne živeti sa svekrvom je bolje jer će onaj muškarac u kog ste se zaljubile morati da postane vitez.
Izvor: Canva
Ja sam često bila ljuta na svoju svekrvu, svog muža, na samu sebe, državu, sistem i sve redom. Mislim da je društvo omanulo jer mi nismo samostalni i ne možemo da živimo nezavisno od svojih roditelja. Porodicu treba negovati i čuvati i razvijati. Treba negovati nedeljni ručak kao tradiciju, naći se i pomoći, pružiti podršku, pripaziti decu (ako ste u mogućnosti).
Porodica opstaje kada svako ima svoj život. Kada se zna da bi s vremena na vreme trebalo da se nađe sa svojima. Neka to bude na nedeljnom ručku, slavi, rođendanima i praznicima. Divno je imati veliku porodicu, ali je najlepše biti svoj na svome.
Autorka: Jelena Jakovljević
KAKO BI OCENILI TEKST?
