And just like that

Kreativna reciklaža imidža

Da li ideja može da se potroši? Kada je zaista trenutak da shvatimo da je neka kreativna zamisao doživela svoj vrhunac i polako ide ka završetku? Da li je to trenutak kada više nemamo šta da kažemo? Kada je suština već odavno dosegnuta, priča ispričana, pouka primljena k znanju?

Zar nemamo ništa novo da ponudimo već recikliramo recidive starih serija, filmova i ideja?

Jednostavno treba znati kada je kraj. Kraj epizode, kraj sezone, kraj serije. Pa film. Pa film broj 2. Pa onda opet serija sa razmakom od 20 godina. Ista priča sa drugim nazivom. Isti likovi, isti glumci samo 20 godina stariji. Isti imidž, skuplja garderoba, šminka, botoks tretmani, par kilograma viška. A sve u istim skupim restoranima i basnoslovnim enterijerima od plata koje je u realnosti nemoguće zaraditi. 

Izvor: https://decider.com/2023/07/12/and-just-like-that-season-2

Glamur i imidž u srednjim godinama po svaku cenu?

Opsednutost imidžom postaje sveprisutna u savremenom društvu. Ovaj fenomen nije ograničen samo na slavne ličnosti, već je postao deo svakodnevnog života za mnoge ljude širom sveta. Ova opsesija ima ozbiljne posledice na mentalno zdravlje i samopouzdanje pojedinaca, stvarajući pritisak da se odgovara nerealnim standardima lepote i života na visokoj nozi.

Jedan od glavnih uzroka opsednutosti imidžom je i porast društvenih medija gde se ljudi takmiče za pažnju i priznanje na osnovu svog izgleda i materijalnog bogatstva. To nužno dovodi do gubitka dubljih veza i autentičnih odnosa, jer se fokus premešta sa unutrašnjih vrednosti na spoljašnji izgled i na materijalni svet. 

Izvor: https://magazine.thebrunoeffect.com/new-york-interior-design-sex-and-the-city-and-just-like-that  

Snovi su za one koji veruju

Da li je neophodno konstantno težiti održavanju idealne slike nas samih? Nas, ne više tako mladih ali i dalje jedrih, zategnutih, situiranih, uspešnih, u uspešnim brakovima, sa isto tako uspešnom i talentovanom, lepom decom, čak i psom (uvek rasnim), koji osvaja pehar na lokalnoj izložbi?

Da li se naš odnos prema likovima iz kultne serije promenio zato što smo se mi promenile? Ako mi već jesmo, zašto se one toliko trude da ostanu iste? Ko zaista dobija u ovoj mlakoj priči prepunoj političke korektnosti, bez trunke kreativnosti i humora po kojoj je Seks i grad bio prepoznatljiv? Bezuspešni pokušaji podgrevanja hladnog ručka ostavljaju nam gorak ukus u ustima i mučninu u želucu. Zar se žene u srednjim godinama ne bore sa realnim problemima? Razvodima, problemima u školi, starim roditeljima, bolestima, nesuglasicama sa familijom, nedostatkom finansija, gubitkom posla, i raznim drugim razočaranjima. Zašto je teško priznati da sa godinama sve ide duplo teže? Da nam više nije stalo do toga da održavamo imidž pred drugima već samo da sačuvamo svoje mentalno zdravlje?

Šarena laža

Upravo zbog toga je svaka od nas bar jednom izgovorila „Da su mi te godine a ova pamet“. Jer znamo da je mudrost posledica skupog životnog iskustva nakupljanog godinama. 

Zašto se Šarlot toliko trudi da sakrije stomak u preskupoj Gucci haljini oblačeći steznike od kojih jedva diše? Zašto Keri pokušava šopingom da reši sve svoje emotivne probleme i praznine? Zbog čega Miranda nakon 20 godina strejt života odjednom odlučuje da postane gej? Zbog čega novi likovi pokušavaju da uspostave balans i ravnotežu u popularnoj „belačkoj seriji“ kako je nazivana 2000-ih? Svaka od kultnih likova ima sada svoju antitezu u novoj prijateljici koja je, gle čuda, druge rase. Ali sasvim zadivljujuće, nijedna od novih prijateljica nije žena bez posla, sa gomilom računa, obaveza, problema. Sve su redom uspešne, situirane, u svojim skupocenim njujorškim stanovima koje bi u realnosti mogle samo da sanjaju. Zbog čega je neophodno održati tu iluziju da je takav život moguć tamo negde? Zašto nam se to nameće kao ideal za koji znamo unapred da je teško dostižan?

Izvor: https://www.cheatsheet.com/entertainment/and-just-like-that-season-2-will-pay-homage-to-a-furry-companion-from-sex-and-the-city.html

Pričam ti priču

I ne, ne mislim da ne treba da težimo većem, lepšem, boljem, naprotiv. Ali naprosto, moramo biti realne. Moramo znati gde je granica između imaginacije i realnosti. Izuzetno je važno ne postavljati sebi nerealne zahteve. Jer ukoliko ih ne ostvarimo osećaćemo se neuspešnima. A one koje se bore i trude i pokušavaju to nikako nisu. 

Vrlo je važno sanjati i težiti, ali nikad ne izgubiti dodir sa realnošću. 

Jednostavno, imamo previše godina da bi nam se mogla prodati vrlo skupa produkcija jeftine priče sa srećnim krajem. Priče u kojoj sredovečne žene pronalaze pravu ljubav i rešenje svih svojih životnih problema. Priče u kojoj su pune razumevanja za sve oko sebe i nijednog trenutka ne gube živce zbog svega što im se dešava. 

Priče u kojima se tuga nakon smrti voljenog leči u najskupljim radnjama, autorskim honorarima na kojima bi pozavideli i najplaćeniji sportisti sveta. Priče u kojima je deci dozvoljeno da biraju koji će biti pol jer, seksualno zbunjeni, i dalje se traže pa im treba omogućiti izbor. Priče u kojima se uvek pojavi tajanstveni milioner da osvoji srce naše nove najbolje prijateljice. 

Neverovatno je koliko mi žene imamo kapacitet da verujemo u priče. Pitanje je samo da li su to priče koje uvek imaju samo srećan kraj? Ili i dalje znamo i svesne smo, da je realnost ipak nešto malo drugačija.

P.S. Povodom Svetskog Dana mentalnog zdravlja, ovaj tekst posvećen je svim ženama koje se svakodnevno bore sa realnim problemima i trude se da održe svoje mentalno zdravlje.

KAKO BI OCENILI TEKST?