Da li smo tek kao majke osvestile ustvari snagu i oblik ljubavi prema roditeljima? Briga i pažnja za koju sada, izgleda imamo više vremena i iskušavanje strpljenja dobija novu dimenziju. Da li nam ponestaje tolerancije ili nas brzina savremenog života upućuje na veći prostor u našim odnosima?
Koliko brinemo o svojim roditeljima i da li je to dovoljno? Perspektiva odnosa roditelj-dete se neminovno menja kroz sva životna doba. Nisam sigurna da je ono u mojim godinama uzrokovano davno postavljenim autoritetom. Bilo da si u situaciji da te roditelji zovu telefonom češće od tvoje dece ili da se možda ne javljaju jer su vam odnosi pukli na nekom od porodičnih ručkova, rođendana ili slava… roditelji nam padnu na pamet tokom dana više nego onda kada smo živeli pod istim krovom. Konstantan osećaj kad pomislim na njih je da mi u glavi otkucava neki sat. Vreme se ubrzava i kao da ga je sve manje.
Izvor: Canva
Vreme ide samo u jednom pravcu
Često mi se desi da mi dan proleti i da u neko doba večeri pomislim da sutra ne smem da im se ne javim, da ih pozovem i proverim kakav im je pritisak, da li je penzija na računu u normalnoj količini za preživljavanje, šta su gledali zanimljivo na Tv-u… Oni vole da znaju svaki detalj iz života unuka. Kroz njih žive.
Pogađa me kad osvestim da tata ne može sam da podigne torbu sa pijace. Nekad je sam dizao čitav trosed da bih dohvatila olovku koja je zapala. Mama ne pamti da smo prošlog meseca bile u bioskopu i šta smo gledale, ali nikada ne zaboravlja ni jedan naš rođendan za koji odavno ne kupuje poklone: ˝Evo vam deco, pa vi sami uzmite šta volite.˝
Izvor: Canva
Granice
Ne postavljam ih toliko često i toliko čvrsto. Znam da bi se uplašili. Trudim se da moja sloboda ne bude ugrožena besmislenim pitanjima u sred radnog vremena, ali kad dobijem poziv koji počinje: ˝Nešto mi se zakočilo na telefonu. Ne mogu da uđem u galeriju…˝ Tada udahnem duboko i kažem: Hvala nebesima što mi ovaj poziv još uvek ne nedostaje.
Sada zajedno idemo do mobilnog operatera i biramo telefon sa najmanje funkcija. Odlazimo sa najvećim uzbuđenjem kao događajem meseca. Pretpostavljam da se raduju kao ja nekada kada smo išli da mi kupe cipelice pred školu.
Oni odavno ne traže ništa jer ˝šta nama više treba˝, ali zato ja volim što mogu da odaberem umesto njih stvari i sitnice koje im kvalitet života dižu na zasluženi nivo.
izvor čistog vazduha umesto odlaska u banju
KAKO BI OCENILI TEKST?
