U moru ljudi koji svojim integritetom garantuju kvalitet nekog proizvoda, izvrsni kvalitet hrane u restoranu, brdo suplemenata ili bebi opreme… skloni smo da verujemo svakom od njih. Ne sumnjamo da bi to isto rekla i Dragica sa trećeg sprata, i da bismo već koliko sutra otišli do preporučene mesare ili super-marketa da poslušamo savet prepametne komšinice. Nesvesni da često volimo da poslušamo druge, a kada je naš novac ili vreme u pitanju, bez straha i sumnje naše resurse predajemo na poverenje drugima onima koje naše oči uživo nikad videle nisu. Zašto tako, raspitale smo se i saznale da…
Psiholozi već godinama upozoravaju na jedan paradoks savremenog doba: što smo informisaniji, to smo spremniji da poverenje damo pogrešnim izvorima. Istraživanja sprovedena u Evropi i SAD pokazuju da ljudi danas ne veruju influenserima zato što su stručni, već zato što deluju blisko. Nauka taj fenomen zove parasosijalni odnos, ali u praksi on izgleda mnogo jednostavnije kao osećaj da nekoga poznajemo, iako ga nikada nismo sreli.
Studije objavljene poslednjih godina potvrđuju da mozak ne pravi jasnu razliku između stvarnog i digitalnog odnosa ako se ponavlja dovoljno često. Kada nekoga svakodnevno gledamo na telefonu, slušamo njegov glas, znamo šta jede, kako mu izgleda stan i kakve su mu dileme, naš nervni sistem reaguje kao da je u pitanju osoba iz našeg okruženja. A ljude iz svog kruga slušamo, čak i kada nismo svesni da to činimo.
Iluzija bliskosti: kako nepoznati ljudi postaju „naši“
Parasosijalni odnos je psihološki mehanizam star decenijama, ali su društvene mreže prvi put omogućile da on postane masovan i intenzivan. Istraživanja pokazuju da što je influenser ličniji u nastupu, to publika razvija jači osećaj povezanosti. Deljenje emocija, slabosti i privatnih trenutaka stvara iluziju prijateljstva, a prijateljima se veruje bez mnogo zadrške.
Zato preporuka influensera često ima veću težinu od saveta lekara, novinara ili čak bliskih ljudi. Ne zato što je pametnija, već zato što dolazi iz odnosa koji mozak doživljava kao siguran.
Autentičnost koja razoružava kritičko mišljenje
Jedno od ključnih otkrića savremenih studija jeste da publika najviše veruje influenserima koji deluju „obično“. Nesavršeni snimci, spontan govor, priznavanje grešaka i emotivne ispovesti smanjuju našu psihološku odbranu. Kada neko ne izgleda kao autoritet, ne doživljavamo ga kao pretnju ili manipulatora.
Problem je u tome što je ta autentičnost često pažljivo konstruisana. Ipak, mozak reaguje na formu, a ne na nameru. Ako poruka dolazi u obliku poveravanja, mi je prihvatamo kao dobronamernu.
Kada masa odlučuje umesto nas
Psihologija poverenja ne može se objasniti bez socijalnog dokaza. Istraživanja jasno pokazuju da ljudi lakše prihvataju stavove koji su već „potvrđeni“ od strane drugih. Lajkovi, pregledi i komentari služe kao mentalna prečica: ako toliko ljudi prati i veruje, verovatno znaju nešto što mi ne znamo.
U svetu u kome smo zatrpani informacijama, ovo ponašanje je razumljivo. Ali upravo ta potreba za brzim odgovorima čini nas ranjivima na uticaj.
Potreba da pripadamo, čak i kada ne znamo kome
Posebno kod žena u srednjim godinama, istraživanja pokazuju da influenseri često popunjavaju emocionalni prostor koji je nekada pripadao zajednici, prijateljstvima ili autoritetima. Oni nude razumevanje, identifikaciju i osećaj da nismo same u dilemama koje živimo. Dakle, bumerke… mi smo najpogodnija publika influenserima!
Kada neko verbalizuje ono što mi osećamo, mi mu dajemo legitimitet. A legitimitet je temelj poverenja.
Gde prestaje inspiracija, a počinje uticaj
Psihologija ne tvrdi da je poverenje u influensere samo po sebi loše. Problem nastaje kada prestanemo da preispitujemo. Kada tuđe mišljenje postane zamena za sopstveno iskustvo, tada više ne govorimo o inspiraciji, već o moći. Dozvoljavamo da drugi ljudi upravljaju našim odlukama.
Kakvo je stanje u Srbiji?
Zanimljivo je da u Srbiji najveći uticaj nemaju nužno najpoznatiji influenseri, već oni koji deluju „normalno“. Oni koji priznaju da su umorni, da su pogrešili, da nisu sigurni. Savršenstvo više ne prodaje poverenje, autentičnost da. Ili barem njen dobar privid.
Ali tu dolazimo do problema.
Influenseri u Srbiji često imaju veće poverenje od stručnjaka, naročito kada je reč o lepoti, zdravlju, roditeljstvu i ličnom razvoju. Razlog nije u tome što su stručnjaci manje pametni, već što su manje prisutni, manje razumljivi i često zatvoreni u jezik koji običan čovek ne oseća kao svoj. Influenser priča jednostavno, emotivno i direktno. I tu pobeđuje.
Posebno je zanimljivo poverenje žena 40 plus
To su žene koje su odrasle bez društvenih mreža, ali su ih prihvatile kao alat. One nisu naivne, ali su umorne. Umorne od kontradiktornih saveta, od sistema koji ih često ne vidi, od osećaja da su prepuštene same sebi. Kada im se neko obrati ljudski, bez doziranja… poverenje se lakše poklanja.
Ipak, tu se otvara ključno pitanje. Da li verujemo zato što je neko zaista kompetentan ili zato što nam prija način na koji govori?
U Srbiji još uvek ne postoji jasna granica između ličnog iskustva i saveta koji može imati posledice. Kada influenser preporuči preparat, tretman ili način vaspitanja, retko se postavlja pitanje odgovornosti. Ako ne uspe, krivica ostaje na onome ko je poverovao. To je ozbiljan društveni problem, a ne banalna internet tema.
Zanimljivo je i to da se poverenje ne gubi lako. Jednom stečeno poverenje kod publike u Srbiji često traje dugo, čak i kada se pojave sumnje. Mi smo narod koji daje drugu, treću i petu šansu. Nekad iz lojalnosti, nekad iz navike, a nekad jer nemamo kome drugom da verujemo.
Pozitivni primeri ipak postoje. Influenseri koji jasno razdvajaju reklamu od ličnog stava, koji odbijaju saradnje koje ne osećaju kao svoje, koji priznaju da nisu stručnjaci i upućuju na one koji jesu. Takvi profili rastu sporije, ali stabilnije. I njima se veruje najduže.
Na kraju, možda pravo pitanje nije zašto verujemo influenserima, već zašto nam je uopšte potrebno da nekome toliko verujemo u digitalnom prostoru. Možda zato što živimo u vremenu previše informacija, a premalo smisla. U tom haosu, glas koji deluje poznato i toplo često pobedi činjenice.
Influenseri nisu problem sami po sebi. Problem nastaje kada prestanemo da razlikujemo iskustvo od istine, emociju od znanja i preporuku od odgovornosti.
A mi, Bumerke, već znamo jedno: Dobar savet se ne meri brojem pratilaca, već osećajem da neko misli svojom glavom, ali nam ne oduzima našu.
KAKO BI OCENILI TEKST?
