Nekada je zavet „dok nas smrt ne razdvoji“ bio svetinja. Danas, međutim, sve češće čujemo priče o prevarama u našem okruženju, među prijateljima, poznatima… Čak ni brakovi koji spolja izgledaju „savršeno“ nisu imuni. Zašto se to dešava? Da li je vernost postala luksuz, a prevara nova norma?
Više od „nedostatka ljubavi“
izvor: canva
Psiholozi odavno upozoravaju: ljudi ne varaju samo zato što su nezadovoljni u vezi. Paradoksalno, mnogi to čine i dok tvrde da vole svog partnera. Tu ulazimo u dublje slojeve ljudske psihologije, one koji ne govore toliko o drugom, koliko o nama samima.
1. Kriza identiteta: „Da li sam još uvek ja?“
U dugim vezama često izgubimo delove sebe. Postanemo „nečija žena“, „nečija majka“, „nečiji oslonac“. A onda se jednog dana probudimo i pitamo: Gde sam tu ja? Prevara, koliko god zvučalo grubo, često je očajnički pokušaj da se povrati osećaj slobode, da se vrati onaj deo nas koji je ostao zaboravljen. Nije uvek reč o drugoj osobi, već o nama koje pokušavamo da pronađemo kroz nju.
2. Strah od ranjivosti i bliskosti
Deluje paradoksalno, ali varamo ne zato što ne želimo bliskost, već zato što nas ona plaši. Što je veza stabilnija, to je strah veći: „Šta ako me zaista vidi onakvu kakva jesam?“ Prevara tada postaje način da se zadrži distanca, da se „izađe na vazduh“ pre nego što nas veza potpuno ogoli. Psiholozi kažu da je u pozadini često nesiguran obrazac privrženosti iz detinjstva: kad bliskost postane preteća, lakše je pobeći u avanturu nego ostati i suočiti se sa sobom.
izvor: canva
Da li je onda vernost precenjena?
U vremenu u kojem sve možemo zameniti: od posla do telefona, i odnosi su postali potrošna roba. Vernost deluje kao relikt iz prošlih vremena. Ali, istina je suptilnija. Vernost nije precenjena, ali jeste potcenjena. Potcenjujemo snagu koju daje sigurnost, poverenje i mir da ležimo pored nekoga bez straha da će nas zameniti. Potcenjujemo koliko vernost oslobađa, jer tek kad znamo da nismo „u opasnosti“, možemo da se zaista otvorimo.
Da li treba osuđivati prevaru?
Ovo je najdelikatnije pitanje. Terapeuti kažu: prevara je simptom, a ne uzrok. Ako je tretiramo kao moralni pad i ništa više, propuštamo priliku da razumemo šta nas je dovelo dotle. Osuda zatvara vrata razgovoru, dok razumevanje otvara mogućnost promene.
To ne znači da prevaru treba opravdavati. Povređuje, razara poverenje, menja odnose zauvek. Ali, umesto da je posmatramo samo kao „izdaju“, možemo je gledati i kao poruku: nešto u vezi ili u nama traži pažnju.
U terapiji se često postavlja pitanje: Da li želite da ovo bude kraj, ili početak nečeg novog? I jedno i drugo je legitimno. Ali osuđivanje bez razumevanja ne vodi nigde.
Šta možemo da naučimo?
- Razgovor pre svega otvoreno pričajte o željama, strahovima i prazninama.
- Održavajte sopstveni identitet ne zaboravljajte sebe, jer kada nestane „ja“, veza gubi ravnotežu.
- Budite radoznale ne prema tuđem životu, već prema svom partneru. Ljudi se menjaju; pitanje je da li se mi i dalje interesujemo za njih.
- Ne idealizujte vernost, ali je negujte ona nije uvek romantična, često je dosadna. Ali je ona tlo na kojem raste poverenje.
Predlog umesto zaključka
Prevara nije uvek kraj ljubavi, ali je uvek znak da nešto fali. Da li ćemo na to gledati kao na kraj puta ili kao na alarm koji nas budi – to je na nama. Možda je vreme da vernost ponovo shvatimo kao luksuz, ali ne onaj iz prošlosti, već kao luksuz današnjeg vremena: ostati uz nekoga, i pored svih mogućnosti da odemo.
KAKO BI OCENILI TEKST?
