Sećam se dobro, imala sam 18 godina tog proleća, kada je počelo bombardovanje Beograda 1999. godine. Moj otac je radio u zgradi Generalštaba, na drugom spratu, na kraju dugačkog kamenog hodnika. Sa leve strane nalazila se velika kancelarija u koju je te noći, između 29. i 30. aprila 1999. godine, pao projektil. Te noći se sećam, nažalost vrlo živo, jer je iste noći prvo pogođen Avalski toranj. Zatim zgrade MUP-a u Ulici Kneza Miloša i na kraju oko 2.40 posle ponoći, Generalštab. U toj zgradi, proveo je najveći deo svog radnog veka. Sećam se da sam, kao klinka, kada smo gubili neki čas, dolazila do tate na posao da prekratim vreme. Monumentalnost same građevine je na mene, tada, ostavljala neverovatan utisak. Činilo mi se da sam ja tako mala a zgrada tako neverovatno velika.
Istina je da je zgrada zaista bila velika. Na svaki način.
Ne samo meni od 12 godina, već i meni kasnije, kada sam toliko puta prolazila pored raznete gomile kamena, betona i čelika.
Ali zgrada Generalštaba je oduvek bila i svojevrsni simbol. Ne samo vojne već i arhitektonske veličine. Generalštab je bio sačinjen kao dvočlani ansambl koji se u vreme građenja nazivao Državni sekretarijat za narodnu odbranu. Kompleks karakterišu dva monumentalna, stepenasto završena trakta koji se kaskadno spuštaju ka Nemanjinoj ulici, kreirajući na taj način urbani simbol gradske kapije. Osim ekspresivnih kaskadnih formi, fasade odlikuje primena kontrastnih materijala – robusnog, mrko-crvenog kamena iz Kosjerića i belih mermernih ploča sa Brača. Najupečatljiviji vizuelni motiv predstavljaju prozorske trake na fasadama oblikovane u duhu poznog modernizma. Kao značajno delo posleratne, srpske i jugoslovenske arhitekture, Dobrovićevo delo je, snagom celokupnog ansambla, postalo jedno od najdominantnijih urbanih slika Beograda.
Nepopravljena i bez namjene, stoji tako i danas
(M.Jergović)
U eri savremene, ekstenzivne gradnje, i neverovatno brzog odricanja od sopstvene istorije i arhitekture, umetnosti i identiteta, neko je pomislio da bi izvanredna ideja bila da se ovo monumentalno zdanje sruši. Na tom mestu, planirano je, ni manje ni više nego još jedan komercijalno-ugostiteljski objekat. Na opšte zaprepašćenje stručne javnosti, sama vest da je planirano rušenje a ne sanacija Generalštaba, podstakla je stručnjake da se momentalno oglase. Sve relevantne institucije u državi, Arhitektonski i Građevinski fakultet, Zavod za zaštitu spomenika kulture, kao i najrelevantnije međunarodne institucije Evropa nostra i Icomos su reagovale, tražeći momentalno povlačenje spornog projekta i vraćanje statusa zaštićenog kulturnog dobra.
U vreme kada je neizostavno važno ugledati se na države koje se svojski trude da očuvaju svoje kulturne i istorijske slojeve u arhitekturi, čini se da Srbija, nažalost, mnogo zaostaje. Beograd postaje grad u kom se instant arhitektura vidi na svakom koraku. Nus produkti, takvih, brzih projekata se vide svuda. Loša arhitektura sa sobom nosi i lošu gradnju, loš kvalitet života a neretko odnosi i same ljudske živote. U vreme kada se novo smatra boljim a staro baca u zaborav, postavlja se pitanje – vredi li uopšte pamtiti ono što je bilo nekad?
Vredi li učiti i sećati se? Da li sve počinje danas, od nas? Vredi li sećati se svega onoga što je od nas stvorilo društvo kakvo smo danas?
Kakve god te uspomene bile, one su važan i neizostavan deo kulturnog identiteta svakog naroda. Posebno kada su u pitanju epohalna arhitektonska dela. Ona pričaju priču o jednom gradu, jednoj zemlji, jednom vremenu.
Dobrović
Nikola Dobrović smatra se jednim od najvažnijih srpskih i jugoslovenskih arhitekata Moderne. Rođen u Mađarskoj, u porodici ugarskih Srba, Dobrović se školovao u Pragu, na odeljenju Visoke Tehničke škole, gde je i diplomirao, 1923.godine.
Njegov život i njegovu arhitekturu obeležila su tri grada: Prag, Dubrovnik i Beograd.
https://architectuul.com/architect/nikola-dobrovic
Beogradski period karakteriše Dobrovićevu ideju „velikog Beograda“ i rad u više urbanističkih institucija, zatim na fakultetu, kao i nezaobilazno učešće na brojnim konkursima. Pobeda na najvažnijem konkursu 1953. godine, za zgradu Državnog sekretarijata za Narodnu odbranu, donela mu je i izvođenje jedinog njegovog projekta u Beogradu. U dokumentaciji Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda, kao vreme nastanka zgrade Generalštaba vodi se period od 1956. do 1965. godine.
Oktobarsku nagradu za ovaj projekat, Dobrović je dobio 1962. godine, u vreme kada je zgrada B još uvek bila u izgradnji a glavni projekat za paviljon još nije bio završen.
Tek 2005. godine, Generalštab biva proglašen za spomenik kulture. U tom statusu ostaje sve do 2024. godine.
Spomenik kulture
Možda će nekada u budućnosti, i dalje, na kraju tog istog, dugog kamenog hodnika, neka devojčica jedva čekati da sedne u očevu kožnu fotelju i otvara fioke u potrazi za olovkama.
Ili će možda nekada u budućnosti studenti arhitekture ponosno razgledati muzej Generalštaba kao jedno od epohalnih dela srpske i jugoslovenske Moderne.
I možda će nekad u budućnosti neko zaista umeti da prepozna i ceni značaj svega onoga što smo nasledili i što nam je dato na čuvanje za buduće generacije.
Jer Dobrović ne pripada samo nama, kao što nije pripadao ni samo generacijama pre nas.
On i njegova dela pripadaju svim generacijama. Ona čine deo našeg kulturnog identiteta.
Ono što je neophodno ne samo čuvati, već i SAčuvati.
KAKO BI OCENILI TEKST?
