Amber alert konačno u Srbiji
Kada je tog kobnog januarskog popodneva 1996. devetogodišnja Amber Hagerman izašla da vozi bicikl sa svojim mlađim bratom, niko nije ni pomišljao da će se desiti ono čega se svaki čovek i roditelj užasava. Počinilac nikad nije pronađen. Jedini svedok njene otmice nije bio dovoljan da bi istraga utvrdila ko je oteo i ubio malenu Amber. Njeno telo je pronađeno pet dana kasnije. Tada, u jednoj radijskoj emisiji, jedna mlada majka zove i predlaže, direktno u etru, da se uradi isto ono što se godinama činilo kad su u pitanju upozorenja na ekstremne vremenske prilike: momentalno prekidanje svih programa vandrednim informacijama.
Ovakav vid alarmiranja čitave javnosti, kasnije nazvan- Amber alert, od 1996. do 2015. godine je, samo u Americi, spasio više od 800 dece.
A – „Ako ne možemo kako hoćemo, a mi kako možemo“
Da li je moguće da danas u digitalnom dobu, mi kao država čekamo 27 godina da bismo uveli ovakav vid alarmiranja javnosti? Da li je sve drugo bilo važnije a puna su nam usta „naše dece“? Zašto se naše društvo nikada ne potrudi da usvoji nešto dobro odmah, a ne tek nakon teških i nezamislivih tragedija? Zar ona čuvena srpska narodna mudrost „bolje sprečiti nego lečiti“ nas nije, ama baš ničemu mudrom naučila i zašto?
Izvor: https://www.humanium.org/en/focuson/stopviolenceagainstchildren
M- „Mnogo zrna gomilu načine“
Kada je reč o nestaloj deci, svaka sekunda je od suštinke važnosti. Ovo vreme može značiti razliku između života i smrti za nestalu osobu. Ovakav sistem omogućava bržu i lakšu razmenu informacija između različitih agencija, što značajno ubrzava istragu i povećava šanse za uspešno pronalaženje nestalog deteta.
U vremenu kada se ne odvajamo od mobilnih telefona i drugih tehnoloških uređaja, možemo u realnom vremenu biti obavešteni o eventualnoj otmici, i ostalim relevantnim informacijama koje bi nam omogućile da obratimo dodatnu pažnju na promene u našem okruženju.
Da li bismo postali svesni tek onda kada nam stigne hitna poruka Mup-a Srbije da je neko dete nestalo? Da li bismo prestali da skrolujemo instagram kao da nas ništa nije omelo? Ispijali kafe i ćaskali i dalje nesvesni da možda baš taj automobil registarskih tablica iz poruke prolazi upravo pored nas?
Koliko nas bi zaista dotaklo to što bismo pročitali na način da promenimo svoju rutinu i postanemo svesniji svega što se oko nas dešava?
B – „Badava je dobro seme kad je rđavo oranje“
Da li je ono čuveno – „u se i u svoje kljuse“ postalo toliko dominantno u nama da je okretanje glave postalo uobičajeno? Hoćemo li i kada zaista postati svesni da se to može desiti svakome od nas? Kada nas ne osvešćuje činjenica da je u femicidima od početka godine ubijeno skoro 30 žena, šta zaista možemo da očekujemo od nas samih?
Koliko nas je, zaista spremno da prijavi nasilje kada ga vidi, čuje, primeti? Da li smo toliko oguglali na sve što se oko nas dešava, da nas više ništa ne dotiče?
E – „Ekser drži potkov, potkov konja, konj junaka, junak grad, a grad zemlju“
Nakon masovnih ubistava u maju mesecu, nešto se u nama, kao društvu, prelomilo. Spojila nas je neopisiva bol za tom decom koje više nema.
Tih mladih života koji su se ugasili u jednoj jedinoj sekundi. Tuđom bolešću, našom nepažnjom, Božijom nepravdom. Da li smo svi krivi za nasilje koje nam se dešava? Da li smo krivi što ne reagujemo na najmanji čin nasilja? Pa tek kada ono preraste u nešto nesagledivo sa stanovišta ljudskog poimanja, onda se probudimo? Zašto nam je prag tolerancije na bol drugih tako veliki? Zbog čega smo toliko naviknuti da ćutimo i trpimo? Ko nas je to ubedio da tako treba? Jer „uvek može gore“. Nisu li te umotvorine imale za cilj da nas nečemu nauče? Kako da nešto usvojimo, saznamo, uradimo ali i izbegnemo? Jer „lud se uči na svojim greškama, pametan na tuđim“.
Zašto smo mi kao društvo, uvek onaj ludi a nikad pametni?
Izvor: https://www.istockphoto.com/search/2/film?phrase=missing+poster
R – „Rđa ne prijanja za zlato“
Iako bi tako trebalo biti, u jednom idealnom svetu, nijednom detetu nikad ne bi smelo da se dogodi nešto loše. I pored svih napora civilizacije da zameni čoveka veštačkom inteligencijom u mnogim aspektima, niko još uvek nije smislio da mašina umesto nas samih oseća bol i patnju. Zašto su jedino živa bića ta koja mogu da osećaju? Zašto je sama nama data ta karakteristika? Zašto AI roboti koji savršeno umeju da oponašaju ljudske osobine, ne mogu da saosećaju? Ne mogu da osete bol, ni fizički ni metafizički. Zbog čega smo mi jedini dobili taj blagoslov ili kaznu, da osećamo i da znamo kako i koliko bol može da bude snažan i neopisiv? Strah takođe.
Zbog čega smo mi toliko ranjivi? Jel to ta naša Ahilova peta? Jesmo li zbog toga manje bliži Bogu? Da nam se jasno stavi na znanje razlika između njega i nas? Pa kako god ga ko nazivao. Verovali u njega ili ne. Činjenica je da smo svi samo ljudi. I baš kao takvi moramo činiti svet boljim. Za sve nas. A posebno za decu.
Izvor: https://www.bloemfonteincourant.co.za/join-the-march-against-gender-based-violence/child-abuse
„Počni, započeto je pola dela“
Zar nije ko pomogne bar jednom detetu pomogao je čitavom čovečanstvu? Da su nama kao društvu važna deca više bi bilo empatije, kulture, pažnje, lepog ponašanja, vaspitanja, obzira prema drugima. Da su nama kao društvu važna deca, ne bi se čekalo da jedan otac, nakon smrti svoje ćerke, godinama predlaže inicijative i moli da se takav alarmni sistem uvede u našoj zemlji. Da su nama kao društvu važna deca, ne bismo 3. novembra davali pola godine našim drugarima stradalim u Ribnikaru ili 4. novembra u Mladenovcu, Malom Orašju i Duboni.
Da su nama kao društvu važna deca ne bi se trošilo vreme i sredstva na odbranu nakaradnih medijskih mašinerija. Da su nama kao društvu važna deca ne bismo ih lečili sms porukama.
Da su nama kao društvu važna deca, sve drugo bi bilo manje važno.
Samo da su oni bili važni.
Ali nisu.
I zato jedino mi, sami, „mala zrna koja gomilu načine“, možemo da učinimo nešto dobro. Svakog minuta, svakog sata, svakog dana.
Mi, za nas i za svu decu
Ovaj tekst posvećen je: Tijani Jurić, Barbari Vitez, Đorđu Andrejiću, Eleonori Arežini, Biljani Đorić, Marijani Mitrović i ostaloj deci koja su nestala u Srbiji.
AMBER alert acronime:
A-America’s M-Missing B-Broadcast E-Emergency R-Response
KAKO BI OCENILI TEKST?
