Koliko puta dnevno se uhvatiš u razmišljanju kako je nekada ranije sve bilo bolje, lakše i uopšte pozitivno drugačije? Sigurna sam da se takve misli pojave pri kupovini namirnica, odnosima na poslu i u porodici, ali i prisećanju na neke davne doživljaje.
Jesu li sentimentalnost i sećanja neraskidivo povezani i da li mogu da se malo poigraju našim umom i donekle iskrive istinu samo zato što je tako – daleka?
Izvor: Pexels
Pamtimo li osećaje ili činjenice?
Kako su to sentimentalnost i sećanja zapravo povezani? Odgovor se može sagledati iz nekoliko različitih uglova. Pre svega, kada pomisliš kako su leta bila lepša, opuštenija, ugodnija, ti to posmatraš iz ugla devojčice. Devojčice koja je bila zaštićena od svakodnevnih egzistencijalističkih problema. Jedina briga je bila kako izmamiti drugi sladoled i koliko dugo smeš ostati napolju tokom beskonačnog raspusta.
Naravno da ti sada svako leto izgleda kao otvaranje pakla, dok se vraćaš kući gradskim prevozom koji, gle paradoksa, umesto hlađenja nekako uspeva da dodatno zagreje spoljnih 40 stepeni, a tvoje telo se dvoumi da li da podigne atmosferu pms-om ili valunzima.
Pri tome čuješ zvuke primljenih mailova i znaš da radni dan nije završen ni kada stigneš kući. Vrlo je lako prepustiti se sentimentu i pomisliti da su ta davna leta bila savršena. Jer ko bi se i sećao meteoroloških izveštaja od pre 30 godina.
Nekako se potisnuo i bezvazdušni prostor nastao tokom putovanja na more. Najčešće je to bilo stojadinom koji, naravno, nije imao klimu, a kojim ste putovali do Jadrana čitavu večnost.
Sećanje je ispeglalo i to da ste se vozili stešnjeni kao sardine. Jer gde su roditelji, tu je bar i dvoje dece, a gde su deca, tu je i baba. Dabome – i tovar hrane, jer ko je video da se ide na put bez zaliha za čitav odmor.
Čarobni štapić koji je brisao sve tegobe uvek je bio sažet u dve reči: “Eno mora!“. Ako mu dodamo i sve decenije tokom kojih su se kao kroz sito prosejavala manje i više bitna sećanja, naravno da su neugodnosti vremenom otpale, a sentiment zadržao bezbrižno brčkanje u plićaku i kuvane kukuruze na šetalištu.
Izvor: Pexels
Jesu li dobri ukusi ostali samo u prošlosti?
Kada je hrana u pitanju, tek tu nas uhvati nostalgični neizdrž. Onaj paradajz koji ste nosili na more, na primer. Onaj spakovan u koferu vezanom na haubi je imao ukus kakav danas više ne nalaziš. Sigurno možeš da se prisetiš njegovog mirisa i sočnosti. Kada ga uporediš sa onim što si malopre kupila u marketu, nekako se osećaš prevareno. Nesumnjivo je da je taj paradajz iz osamdeset i neke bio upravo takav kakvog ga pamtiš. Ipak, ako vikendom poraniš na pijacu umesto marketa, pa prošetaš između tezgi, postoji velika mogućnost da pronađeš savršeno ukusan i sada. Jedina razlika je što je onaj uzgajala tvoja baba, a ovo neke druge, koje ga neće same doneti do tvoje kuće.
Izvor: Pexels
Nisu sentimentalnost i sećanja nužno loš spoj niti je sve što pamtimo kao dobro pogrešno. Jednostavno nam je u prirodi da loša sećanja minimiziramo dok ne ostanu samo ona najlepša. Život danas jeste postao i skuplji i ubrzaniji, a onaj koji plaća sve te račune si od onog opuštenog deteta postala upravo ti.
Zato je sada manje lagodno otići na letovanje kada moraš da uklapaš godišnji odmor sa ostatkom porodice i njihovim potrebama, sa kolegama, a naročito sa finansijama. Ona devojčica koju su vodili na more o tome je mogla imati samo maglovite pojmove i nikakve brige oko toga u ono vreme.
Taj žal za mlados’ je prirodan životni proces i ne treba ga doživljavati negativno, sve dok ne koči uživanje u tvom trenutnom životu. Prisećanja na to kako je tvoja ulica izgledala pre nekoliko decenija nije samo sećanje na arhitekturu i posečene drvorede. To je sećanje na sve ono što je činilo atmosferu toga vremena. To su bili ljudi kojih više nema, zatvorene poslastičarnice, mirni poslepodnevni sati bez haosa u saobraćaju i nervoznog trubljenja. Sve ono što je tome vremenu davalo lični pečat i oblikovalo tvoj život u tome periodu.
Kada se misli o tim prohujalim vremenima, sentimentalnost i sećanja su neraskidivo isprepleteni. Zato nije nemoguće da kada razgovaraš sa prijateljicom istih godina o istom periodu ili događaju postoje izvesne razlike u sećanjima. Prosto, za nju to ne znači isto što je značilo tebi.
Neka vam sećanja donose lepa osećanja, a ne tugu
I kao što je to Đole rekao: „Sećanje je smešna lupa koja sitne stvari uveličava“. Kada sledeći put uporediš svoj život sa onim od pre nekoliko decenija, imaj na umu da se mnogo toga ublažilo, zaboravilo, pa i pogrešno razumelo. Pokušaj da svoj život proživljavaš u svakoj sekundi sadašnjosti i na taj način stvaraš materijal za sećanja. Uživaj u trenucima koji su vredni toga, a prošlost posmatraj kao podsetnike na ljude, predele i događaje koji su tu bili baš kada je trebalo. I nisu bili ni bolji ni gori od ovoga sada, prosto su postojali u drugom vremenu.
Autorka: Gordana Lakić
KAKO BI OCENILI TEKST?