(Ne, nismo ti „sendvičari“ na koje ste pomislile, ovo je onaj drugi sendvič – bez slobodnog vremena i sa tri sloja odgovornosti)
Nisam ni verovala da ću u dva sata zakazivati mami pregled kod pedikira, tati laboratoriju, pomagati detetu da napiše sastav iz srpskog. Ali zato kucati tekst za portal u 23:47, jer sam „slobodna tek kad svi zaspu“ ili su u izlasku. Onda sam saznala da postoji izraz za sve nas koje se ovako vrtimo – sendvič generacija žena. I, kako to već biva, nisu nas pitali da li hoćemo majonez ili kečap – samo su nas ubacili u sredinu.
foto: Canva
Šta je zapravo sendvič generacija?
To su žene (najčešće 40+), koje se istovremeno brinu o svojoj deci i svojim roditeljima. Dok se ti pitaš kako da uskladiš poziv iz škole i tatin kontrolni kod kardiologa, život ti nonšalantno dodeli i mejl sa posla sa oznakom „urgentno“.
U Srbiji to izgleda ovako: dete traži novu torbu jer „svi u odeljenju imaju Converse“, tvoja mama pokušava da sakrije da joj je pritisak 190 sa 100 jer „nije htela da te opterećuje“, a ti pokušavaš da sačuvaš dostojanstvo dok jedeš hladan burek u kolima jer nisi stigla na ručak. Onaj koji si sinoć kuvala da imaju tvoji ukućani danas. Usput da pre posla odneseš u taper-činijama mami i tati, jer oni ručaju oko 1.
foto: Canva
I dok se na Zapadu o ovom fenomenu govori otvoreno, kod nas si često „samo umorna“. Niko ne kaže: „Hej, izgleda da si u sendvič generaciji, da ti pomognem.“ Više zvuči kao: „A kako ti ne stižeš kad svi drugi mogu?“
Kako se zovu ti izazovi?
Psihička iscrpljenost – kada si stub svima oko sebe, često zaboraviš da si i ti od krvi i mesa. Strpljenje, savet, osmeh, zagrljaj. Pa onda red suza sa roditeljima od njihove nemoći i griže savesti jer te ˝muče˝, pa red suza sa tinejdžerkom jer onaj na koga se loži upravo repostovao Tik-tok one sumnjive iz drugog razreda.
Finansijski stres – Privatne laboratorije za roditelje da ne bi čekali u domu zdravlja do prekosutra, suplementi, ZARA za ćerku i parfem za sina… Patike, ekskurzije, banje i fizioterapeut za roditelje, privatni časovi i (ako ti ostane novca) maskara na akciji.
Emocionalna rastrzanost – kriviš sebe što nisi više uz dete, što nisi češće kod roditelja, što ne stižeš da se javiš drugarici koju nisi videla od prošle slave.
foto: Canva
Verovatno i same srećne što imamo prilike da provedemo dan sa svakim od njih (deca slobodno vreme provode u svom svetu, roditelji na ovom vremenski ograničeno). Ne stignemo da se zapitamo kako se zove stanje u kojem se nalazimo dok levitiramo u ovom našem, izmeštenom svetu. Izgleda svačijem pomalo, a našem ni malo.
foto: Canva
A gde smo tu mi – bumerke?
Na prvoj liniji fronta. Jer, bez obzira koliko partner bio uključen, u većini slučajeva žene su te koje prepoznaju simptome, zakazuju preglede, prave obroke, vuku torbe, proveravaju domaći, smišljaju izgovore šefu i uče kako se aktivira USB punjač u roditeljskoj sobi.
Jedna žena mi je rekla: „Znaš, moja mama me zove svaki dan da vidi jesam li stigla da jedem. A ja se stidim da joj kažem da jedem parizer dok pravim bolonjeze za decu i kompote za nju.“
I kako pomoći sebi?
- Postavi granice – nije egoizam ako mirnim tonom kažeš „ne mogu sad, treba mi pola sata tišine“. Samo da premostim.
- Uključi druge – partner, sestra, brat, dete. Deljenje zadataka ne znači da si manje sposobna, već da si pametna. Stisni srce, otvori usta!
- Prihvati da ne možeš sve – nekad ćeš zakasniti, nekad zaboraviti, nekad burn out pokuca pre nego što stigneš do jastuka. U redu je.
- Pričaj o tome – druge žene koje ovo proživljavaju razumeće te odmah. Ne moraš da se praviš da je sve u redu. Idealni životi su samo za mreže, a u njih više niko ni ne veruje.
- Uključi stručnjake – ako osećaš da si pri kraju snage, razgovor sa psihologom nije luksuz, nego ulaganje u tvoju otpornost. Nekad svega par terapijskih razgovora mogu biti beskrajno korisni. Ne štedi na zdravlju!
Ako ti sve ovo deluje kao da gubiš sebe u svemu tome – nisi sama. Sve nas koje živimo ovaj sendvič život, znamo kako je kad ti niko ne kaže „hvala“, ali dete legne nasmejano, mama te zagrli kad joj odneseš čorbu, a ti uspeš da udahneš dok pereš sudove uz omiljenu pesmu. To su mali trenuci koji znače – i oni tebe čine važnom. Čine te junakinjom tvoje priče.
A kad sledeći put neko pomene „sendvičare“, da nije sramota tako da se nazivamo u ovom kontekstu, pomisli: „Mi smo oni drugi – bez političke koristi, ali sa diplomom za višestruki multitasking.“
KAKO BI OCENILI TEKST?
