Tišina održava zlostavljanje. Glas oslobađa.
Mobing retko ulazi u prostor kao oluja.
Češće se prikrade — tih, utegnut i zakopčan. Neprimetan – dok ne počne da ti oduzima dah.
Izvor: Canva
Mobing – zlostavljanje bez vike i bez krika
Kada pričamo o mobingu, važno je da znamo da zlostavljanje nije nužno uvek očigledno. Nije nužno ni javno poniženje pred kolegama. Uglavnom nema ni urlanja, ni otvorenih pretnji. Međutim, dovoljno je da ne dobiješ poziv za sastanak – jednom, dva puta, sve češće. Da te niko ne pogleda dok govoriš. Da dobiješ zadatak bez konteksta i vremenskog okvira — a onda kritiku jer nisi „sama shvatila šta treba da radiš“. Da ti se kolega više ne javi u hodniku, bez objašnjenja.
I sve to traje. Kaplje. Kap po kap. Dan po dan. Dok ne počneš da preispituješ — ne samo kolege, šefa, okolnosti — nego sebe.
„Ne znam kako se to desilo. Bila sam u timu tri godine, sve je funkcionisalo. A onda je, preko noći, krenulo ignorisanje. Kao da sam postala višak. Počeli su da se dogovaraju mimo mene, bez objašnjenja. Prestali su da me uključuju u zajednička dokumenta i dogovore. Pitala sam – niko nije imao konkretan odgovor. Samo tišina. Osećala sam se neopisivo grozno.“
(I. M. – finansijski sektor)
Izvor: Canva
Mobing je tiho nasilje koje ne ostavlja modrice — ali lomi kičmu. Ako ne znaš tačno da li je počelo, ali znaš da više ne spavaš, da ti srce preskoči kad vidiš mejl, da te oblije znoj kada zazvoni telefon — verovatno se već dešava.
Kako mobing izgleda iznutra – iz dana u dan
Mobing nema zvaničan scenario, ali ima prepoznatljiv ritam: prvo nesigurnost, pa sumnja, pa ćutanje.
Počinje nevidljivo — kao neobjašnjiva nelagodnost. Ali, ta nelagodnost raste, preliva se u telo. Gubiš apetit. Ponavljaš rečenice iz sastanka u glavi. Sumnjaš u intonaciju, u svoj izraz lica, u boju svoje košulje – u sve.
Napraviš grešku — reaguju dramatično. Uradiš sve savršeno — ne čuju i ne vide. Postaneš nevidljiva i preglasna u isto vreme.
„Kad me šef pitao pred svima „Zašto si ti ovde, kad ionako sve posle tebe mora da se proverava?“, nisam znala šta da odgovorim. Samo sam slegnula ramenima. Posle sastanka, koleginica mi je tiho rekla „Nemoj da se primaš, njemu je danas loš dan.“. Ali sledeće nedelje – opet isto. I opet. I opet. Nema vike. Nema psovki. Samo ponižavajuće rečenice koje čuju svi — i ćutanje koje razara.“
(S. T. – marketing)
Izvor: Canva
Telo zna pre glave. Počinješ da se stežeš čim kročiš u firmu. Ne znaš više da li si umorna od posla ili od života u kom se svakog jutra pretvaraš da je sve u redu.
Zašto ćutimo: mapiranje tišine
Ćutanje je slojevito. Nećemo ga raskrinkati buletima i crticama – nije tako jednostavno. Moramo ga razložiti — kao što bi medicinska sestra odmotala zavoj sa rane.
Žrtve ćute jer su im rekli da je slabost kada te nešto pogodi. Jer se boje da će, ako progovore, ispasti „problematične“. Jer se iznova i iznova nadaju da preuveličavaju. Jer im je lakše da krive sebe nego da priznaju da ih sistem ponižava i lomi.
Svedoci ćute jer im je poznat mehanizam. Jer znaju da sledeća meta može biti bilo ko – pa i oni sami. Jer su jednom progovorili — i ostali sami na ledu koji puca. Jer nisu sigurni da imaju snage da budu saveznici, pa biraju da okrenu glavu.
Zlostavljači ćute jer im tišina ide na ruku. Jer, dok svi ćute, njihov način postaje norma. Kad nema pitanja, nema potrebe ni za odgovorom.
Izvor: Canva
„Videla sam kako šef sabotira koleginicu. Menjao joj je zadatke u poslednjem trenutku, kritikovao je pred drugima, pričao kako je „usporena“. Videla sam je kako trese ruke pre prezentacije. Pokušala sam da je ohrabrim, ali nisam ništa rekla ni šefu, niti drugima. Nisam smela. Imala sam kredit i malu bebu. Ne znam da li je to opravdanje, ali je istina.“
(B. K. – HR sektor)
Ćutimo jer je tako lakše preživeti dan. Ali, upravo ćutanje je ono što mobing održava u životu.
Izvor: Canva
Brojke koje ne viču – ali govore dovoljno glasno
Kada se govori o mobingu, brojke retko uđu u fokus. A one, iako nemaju usta, pričaju. I to jezivo precizno.
Prema istraživanju Međunarodne organizacije rada (ILO), čak 18% zaposlenih širom sveta doživi neki oblik psihološkog zlostavljanja na poslu. To je oko 590 miliona ljudi svake godine. U Evropskoj uniji, u proseku, 11% radno aktivnog stanovništva prijavljuje da je bilo žrtva mobinga. U Nemačkoj, Austriji i Švedskoj ta brojka ide i do 17%.
Za Srbiju zvanične brojke gotovo da ne postoje – time se skoro niko ne bavi. Međutim, prema analizama sindikata i nevladinih organizacija, smatra se da je 15–20% zaposlenih već bilo u toj poziciji — ili još uvek jeste.
Izvor: Canva
A šta se dešava kada se zlostavljanje ne vidi, a traje?
- Više od 75% ljudikoji su prošli kroz mobing razvija hroničnu anksioznost.
- Više od 39% zlostavljanih na posluzavrši sa dijagnozom depresije.
- Čak 67% žrtava kaže da oseća fizičku mučninu pri pomisli na odlazak na posao.
„Mislila sam da ću izdržati. Da će proći. Da nije to baš tako strašno. A onda sam počela da povraćam svako jutro pre posla. Nisam imala temperaturu, nisam imala upalu. Imala sam šefa koji je svaki moj uspeh tretirao kao pretnju. I imala sam sebe koja je svaki dan govorila: Izdrži još malo, još samo ovaj projekat. Izdrži… i tako je, jednog dana, sve postalo besmisleno.”
(J. Đ. – sektor prodaje)
Izvor: Canva
Ove brojke nisu senzacionalističke. One su realne i svakodnevne. Nećeš ih videti na naslovnicama. Ali, te iste brojke, ljudi nose — u stomaku, u grudima, u umornom telu koje ne može da ozdravi.
Psihologija tišine: Kako ćutanje postaje obrazac
Ćutanje nije uvek pasivnost. Nekad je i oblik odbrane. A nekad — poruka da je nešto toliko bolno, da ne znamo kako da mu damo ime.
U kulturi u kojoj se ranjivost često tumači kao slabost, a „ne talasaj“ kao zlatno pravilo preživljavanja, nije čudo što ljudi radije ćute. Biraju tišinu da ne budu viđeni kao teški, problematični, nesaradljivi, slabi.
Izvor: Canva
U psihologiji postoji termin za to – naučena bespomoćnost.
To je stanje kada osoba, posle dugotrajne izloženosti negativnim iskustvima na koje ne može da utiče, prestaje da pokušava. Ne zato što ne želi, već zato što više ne veruje da može.
Mobing je poligon za to. Ne zato što ljudi ne žele da se izbore — već zato što su istrenirani da veruju da se ništa neće promeniti ma šta oni činili.
Izvor: Canva
„Otišla sam kod psihologa kad sam počela da se plašim sopstvenog glasa. Na sastanku sam imala ideju, ali nisam je izgovorila. Ne zato što nisam verovala u nju, nego zato što sam već znala da ću biti ponižena. Nisam želela još jednu rečenicu tipa „Zanimljivo, ali hajde da čujemo nešto konkretno.“. Shvatila sam da sam, bez otkaza, već bila izbačena – iz tima, iz firme. Ostala sam još malo – da ispratim samu sebe.”
(L. R. – arhitekta)
Tišina nije prirodno stanje kada trpimo zlostavljanje. Ona je oblik ponašanja koji učimo da bismo opstali tamo gde nas ne pitaju kako se osećamo – jer ih se ne tiče. A kad se dovoljno puta „nauči“ – postane zid.
Pitanja koja ne traže odgovor, ali traže promenu
Mobing nije tema koja se zatvara savetima u pet ili deset koraka. Ali, ono što možda možemo – a da bude od koristi — jeste da sebi postavimo nekoliko pitanja. Ne da bismo odmah delovali. Nego da bismo, možda po prvi put, priznali sebi da nešto nije u redu.
- Kada sam poslednji put prećutala nešto važno — da ne bih bila „nezgodna“?
- Da li sam nekada svedočila mobingu, a izabrala tišinu? Zašto?
- Kom prijatelju, sestri, kolegi…bih verovala ako mi kaže „Ne mogu više da idem na posao“? Da li sam ja ta osoba koja je nekome rekla to isto?
- Da li je tišina u mojoj firmi znak mira ili znak straha?
Izvor: Canva
„Kada sam otišla iz prethodne firme, nisam nikome rekla zašto. Ali, svi su znali. I oni koji su gledali kako me guše rokovima i zamerkama i oni koji su mi u privatnim porukama pisali „Drži se“. Nijedno od tih „drži se“ nije stiglo do šefa. I to je možda najgore – što sam znala da nisu loši ljudi. Samo su naučili da ćute. Kao i ja. Predugo.“
(D. P. – administracija)
Neka pitanja ne traže odgovor odmah. Ali, čim se postave — nešto u nama se pomeri.
Šta može da pomogne – tiho, ali istinito
Ne postoji jedno rešenje. Ne postoji „uradi ovo i sve će biti bolje“. Jer, mobing nije kvar koji se popravi — već sistem u kom su mnogi naučili da ćute, da ćuteći prežive. Ali, postoji prostor između ćutanja i vikanja. Tamo stanuje promena.
Ponekad je dovoljno da jedno ljudsko biće kaže drugom „Vidim te. Vidim šta ti se dešava.“.
Ponekad je dovoljno da ne učestvujemo u ogovaranju. Da ne delimo podsmeh. Da pošaljemo poruku „Tu sam ako ti nešto treba.“. Da ne osećamo strah. Šta god – samo da ne budemo još jedna tišina.
Izvor: Canva
„Niko nije ustao za mene, niko se nije usprotivio onome što mi se dešavalo. Ali, jedna koleginica je, kad su me po ko zna koji put „zaboravili“ na zajedničkom sastanku, ostavila poruku na stolu „Ne zaslužuješ ovo. Ne umišljaš.“. To mi je bilo kao melem na ranu. Kao disanje. Nisam ni znala koliko mi treba da me neko vidi.“
(N. Š. – logistika)
Nekad pomoć nije borba. Nekad je prisustvo. U tišini, ali na strani onoga ko je u njoj ostavljen.
Izvor: Canva
Tišina te gazi. Glas oslobađa.
Mobing ne mora da viče. Dovoljno je da traje – da traje dok ne počneš da sumnjaš u sve što jesi.
Ćutanje je često oblik samoodbrane. Ali, kad postane kolektivna navika – ono prestaje da štiti. Počinje da održava i podržava nasilje.
Zato ovaj tekst nije poziv da urlaš, niti da se boriš na barikadama.
Ovo je poziv da ne okreneš glavu.
Da ne kažeš sebi „Možda umišljam“.
Da ne kažeš drugome „Nije tvoj problem“.
Jer, istina je da jeste.
Mobing nije samo problem pojedinca.
Mobing je simptom društva koje se plaši istine više nego nepravde.
„Nisam otišla iz firme zato što nisam bila dobra. Otišla sam jer sam prestala da verujem da tamo mogu ostati čovek.“
(A. V. – bivša menadžerka prodaje)
Izvor: Canva
Ako si došla do kraja ovog teksta — verovatno znaš nekoga kome se ovo desilo.
Možda je neko tvoj. A možda si to ti.
Ne – ne moraš odmah da vikneš.
Ali, možeš da ne ćutiš – nikada više.
KAKO BI OCENILI TEKST?
