Život i borba prosvetnih radnika u Srbiji
Svedoci smo proteklih meseci da je borba postala elementarni način za ostvarivanje prava u Srbiji. Ono što smo verovali (očigledno pogrešno) da nam je rođenjem i Ustavom države zagarantovano, ispostavilo se da je bila obmana. Iluzija u koju smo naivno verovali, sve dok se nismo usudili da se pobunimo i probudimo.
U jeku studentskih protesta koji zahtevaju pravdu i istinu o padu nadstrešnice u Novom Sadu i pogibiji 16 ljudi, skoro mimo pažnje javnosti, prolazi protest prosvetnih radnika.
Profesija koja je u Srbiji decenijama zapostavljana, degradirana i omalovažavana, kulminaciju u tom lošem tretmanu ipak doživljava poslednjih meseci. Najobrazovanijima među nama, rešeno je da se stane na put u nameri ostvarivanja njihovih elementarnih prava. Prava na dostojanstven rad, prava na štrajk, prava na slobodu mišljenja i delanja. Baš kao što su i to najčešće najobrazovaniji i najvaspitaniji među nama, svoj protest iskazuju dostojanstveno, nadajući se da će ih neko čuti, ispuniti njihove zahteve i solidarisati se njima. Jedina su profesija u Srbiji kojima je nezakonito oduzeta, odnosno neisplaćena plata, iako su svakodnevno dolazili na posao.
Jedini koji su od početka u potpunosti podržali studentske zahteve, i jedini koji su se u potpunosti odazvali pozivu studenata na generalni štrajk.
Upravo oni su i jedini koji su ovih dana, surovo kažnjeni za svoje dostojanstvo.
Izvor: Privatna arhiva
„Obrazovanje je najmoćnije oružje kojim možete promeniti svet“
Nelson Mandela
˝Radim četrnaest godina u Trećoj beogradskoj gimnaziji kao nastavnik srpskog jezika i književnosti. Kad sam došla u Treću, iz Prve beogradske, u decembru 2010. isto je započet štrajk, u kom sam podržala kolege i učestvovala. Sad sam podržala ideju da se u društvu može promeniti nešto ako se školovani probude i usmere građane u pravom smeru. Koji je to smer? Pa to je put ka uspostavljanju vrednosti pravde i prava i uređenog sistema koji ne podleže samo i isključivo, partokratiji.
Treća beogradska je škola s dugom tradicijom slobodarskog duha, škola koja postoji 165 godina i koju su pohađali i pohađaju učenici spremni da nesputano iskazuju svoje stavove i brane svoje slobodarsko promišljanje.
Štrajk prosvetnih radnika je započeo još protestima 2024. u kojima smo iskazali svoj bunt protiv nasilja prema nastavnicima. Nasilje je najviše nastavnika uznemirilo, a poteklo je od roditelja i učenika, no, nasilje se ne ogleda samo u fizičkim napadima, mi smo pod stalnim pritiskom od strane ministarstva, što je isto neka vrsta nasilja. Nasilno je kada neko ne obraća pažnju na sagovornika i saradnika i kada zanemaruje njegovo nezadovoljstvo i opterećuje ga dodatnim poslovima.
Obustava je započeta zbog toga što nismo zadovoljni potpisivanjem dogovora sindikata i ministarstva, to smo videli kao izdaju, jer najmanji problem je bedno povećanje plate, problem je sve drugo, a posebno društvo i okruženje u kom živimo. Tako smo došli do toga da smo podržali studentske zahteve, na prvom mestu, a potom i formulisali nove zahteve prosvetnih radnika koji su obustavili nastavu.˝
Kako su deca reagovala na ideju o ulasku u blokadu? Da li je bilo straha, pitanja, sumnji?
˝Učenici su prvi započeli obustavu nastave i blokadu škole. To je prvo bilo u petak 13. decembra.
Kada je pala nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu, 1. novembra 2024. mi smo bili na protestu prosvetara. Tog dana smo nekolicina nas, obustavili nastavu.
Ipak, u decembru prvo odlučuje Učenički parlament, maturanti, a to prihvataju i učenici drugih razreda, da ne odu na časove već da organizuju druženje u školi, praveći transparente, spremajući palačinke, igrajući stoni tenis u prostorijama škole.
Tada smo se mi nastavnici pridružili njima i podržali ih u tome. Nakon njihove ponovne blokade 20. decembra, ministarstvo donosi odluku o ranijem završetku polugodišta, poslavši dopis školama u kom tu odluku objašnjava ugroženom bezbednošću učenika. Naši učenici se nikad nisu osećali nebezbedno i uplašeno dok su bili sa nama u školi, bili su samouvereni i spremni da budu deo nečeg većeg. Gledajući u studente, želeli su da budu kao oni, a osećali su da ćemo ih mi, nastavnici, podržati, jer je nama uvek bila važna bliskost i zaštitnički odnos koji imamo sa svojim učenicima. Raspitajte se, učenici Treće imaju specifičan odnos prema školi i svojim profesorima, često smo vrlo bliski i mnogo se volimo i poštujemo. O tome vam mogu govoriti naši bivši đaci.˝
Da li ste imali priliku da Vam đaci obrazlože svoj stav na temu cele situacije?
˝Mi u školi sve vreme imamo dobru saradnju sa predstavnicima Učeničkog parlamenta. Koleginica koja je koordinator tj. nastavnik-saradnik sa Parlamentom, obaveštava kolektiv o njihovim odlukama i aktivnostima. Učenici su jasno opredeljeni i upućeni. Ja sam razredna prvacima, oni su „mali“ ali su shvatili šta su ciljevi, a i roditelji su im objasnili. Imam sreću da su roditelji mog odeljenja vrlo osvešćeni i upućeni, da pružaju podršku i da nas razumeju, tako da su učenici razumeli važnost situacije. Njima je sad ovo vrlo uzudljivo, shvataju da su deo nečeg velikog i važnog.˝
Izvor: Privatna arhiva
Kakav je odnos roditelja i profesora dece za i protiv blokade? Koji su to strahovi i sumnje, za i protiv?
˝Roditelji su, naravno, uznemireni zbog toga što ne znaju šta će biti sa školskom godinom i kako će se to odraziti na obrazovanje njihove dece. Ove generacije su i dosta toga propustile tokom pandemije, a sad su naglo prekinute u trenutku zahuktavanja u sticanju znanja i ocenjivanju. Roditelji maturanata su posebno zabrinuti zbog prijemnih ispita. Nedoumice su brojne, i kod roditelja i kod nas nastavnika, a možda najmanje kod učenika. Učenici su uvereni da ćemo im pomoći da sve ovo prebrode, i u pravu su. U školi se sve može nadoknaditi i sažeti, a da niko ne bude na gubitku. Roditelji su, uglavnom, kao aktivni učesnici ovih društvenih dešavanja, svesni situacije i puni razumevanja, a drugi su, a sigurno ih ima, za sada bez neprijatnih reakcija. Mi im se obraćamo preko vibera, šaljemo poruke u kojima ih molimo za razumevanje i u kojima im poručujemo da znamo kako se osećaju.˝
Da li izlazite u susret deci koja bi studirala u inostranstvu i kako?
˝Da, deca koja imaju plan da studiraju u inostranstvu, a ima ih redovno dosta u našoj školi, dobijaju pomoć od svojih odeljenjskih starešina i predmetnih nastavnika. Dobili su već preporuke, usmeravanja i podršku.˝
Kao majka dve studentkinje u blokadi, da li imate strahove?
˝Kako da ne! Plašim se i kao roditelj i kao nastavnik. Raspolućena sam. Svesna sam da će ova akademska godina biti specifična, pa možda i „izgubljena“, ali smatram da su ciljevi veći i da je bitno da se zajedno izborimo za vladavinu prava u državi iz koje bih volela da moja deca ne moraju da idu. Strah posle svih onih užasa na blokadama i tokom protesta 15. marta je neizbežan, pogotovo što sam svesna kakav je ovaj represivni režim i što toliko dugo iskustvo u protestima imam.˝
Kakav je odnos sa kolegama za i protiv? Kako izgleda komunikacija? Da li postoje represije?
˝U Trećoj je dosta kolega u obustavi, tako da smo uglavnom svi jedinstveni. Oni koji se ne slažu sa obustavom su otvorili bolovanje, ne dolaze, a i kad su u školi, sede malo izolovano. Mislim da se više oni sklanjaju od nas nego da ih mi izbegavamo. Meni je svejedno ko je za obustavu a ko nije, svako ima pravo na svoj stav. Samo neka ga se drži i neka bude slobodan da ga ,brani’, nema razloga da spušta pogled.˝
Izvor: Privatna arhiva
Koliko đaka dolazi na nastavu i kakav je odnos blokadnih đaka i onih koji pohađaju časove?
˝U Trećoj se ne održava nastava. U školu dolaze učenici koji su u blokadi i koji imaju svoje aktivnosti, često učestvuju u humanitanim akcijama, zajedno sa drugim gimnazijama, vrlo su posvećeni organizaciji toga i povezivanju sa drugim školama, tako da oni imaju sve vreme nastavu – časove solidarnosti, menadžmenta, društvenog aktivizma, odgovornosti.˝
Koji je najbolji a koji najgori scenario koji Vi možete da pretpostavite?
˝Najbolje bi bilo da se ispune zahtevi. Niko nas nije pozvao da nas pita šta hoćemo i zašto ovo što je potpisano nećemo. Ministarstvo samo šalje pretnje i ucene, ne interesujući se da nas sasluša i da pokuša da reši problem. Kada bi ministarstvo makar neki zahtev ispunilo, prosvetarski, pokazalo spremnost da situaciju razreši, mi bismo možda i mogli da se vratimo na nastavu. No, njih to ne interesuje. Onda, neka bude što biti mora. Sad su nam uskratili platu, možda je sledeći otkaz, ne znam. Neka nas zamene ako imaju kime. Najveći problem je što nijedan ministar, sad već u tehničkoj Vladi, nema hrabrosti da nešto sam preduzme i predloži. Znamo svi da će biti kako jedna osoba odluči. A, eto. Videćemo. Možda bude kako treba.
Znam samo da više nikad neće biti isto.˝
Promena je, ipak, počela.
Jelena Jakovljević, profesorka srpskog jezika i književnosti u Trećoj beogradskoj gimnaziji
KAKO BI OCENILI TEKST?
