Nad tobom anđeli imaju moć Slađana Milošević

Umetnica. Rokerka. Borac za ljudska prava. Borac za prava žena. Borac za prava životinja. Zvezda. Princeza. Borac. Slađana.

Priznajem da je nedovoljno otresitih, hrabrih, inteligentnih i borbenih žena koje su obeležile 80-te godine prošlog veka u Beogradu. Lično, volela bih da ih je bilo više. Ali naravno, retke i autentične pojave su i u prirodi svakako retkost. Stoga verujem da je isto tako i sa retkim ženama kakva je bila ona. Svoja, prkosna, inteligentna, verna, snažna, bolećiva, borbena. 

Jasno je zašto je izazivala tako oprečne emocije. I kod žena i kod muškaraca.
Žene su joj zavidele jer je bila sve ono što one nisu. Zavidele su joj jer je imala hrabrosti da stvara svoj put i živi sve svoje izbore i odluke. Zavidele su joj i na muškoj čežnji između ostalog. Muškarci su joj pak zavideli što je hrabrija od njih.  Što svoj seksepil, lepotu i talenat nije trošila površno. Davala se svojoj umetnosti, kao i svakoj svojoj ljubavi, potpuno i do kraja.

Izvor: Izvor: Youtube/printscreen

U jednom starom intervjuu za nekadašnji časopis Yugopapir 1983. godine, privuklo mi je pažnju kako je opisan stan u kom je živela. Umetnica koja je na sceni toliko avangardno i ekstravagantno izgledala, pevala i plesala, živela je u veoma disciplinovanom prostoru. Peca Popović, koji ju je tada intervjuisao, napisao je:  

„U stanu je sve bilo čisto, zategnuto i složeno, kao da je malopre slikano za „Naš dom“. Ničeg roze i ničeg modernog, sem gitare, walkmana i mini televizora, koji je umesto slike emitovao štrafte i sneg. Svuda okolo, bilo je više knjiga nego sprava. Pogledao sam neke. Maks Friš, Henri Miler, Jung, zatim debeli tomovi sa formulama, šemama, dijagramima i, neverovatno, čak dve Biblije.“

Izvor: Youtube/printscreen

I potpuno je jasno da je čitavo njeno biće sastavljeno iz suprotnosti. Da je biće koji živi umetnost, toliko višeslojno, toliko istkano iz mozaika sitnih, nepojmljivih detalja karaktera, lica i duša. Ali da je umetnica i sve to skupa. Koliko god kontradiktorno zvučalo, umetnost nije dužna da bilo kome šta objašnjava. Bar je takva bila Slađanina umetnost i Slađanina duša.

Uzmi me kao zvezdu s’ morskog dna 
i dodirni me tajnim prstima 
da se s’ tobom probudim i na dlan zasvetlim 
kao nekad da u tebi nestanem.

Za nju su novine pisale da misli telom, a ona je oduvek samo mislila duhom. Čak i celom svojom dušom. Predajući se potpuno kreativnom zanosu u stvaranju svoje umetnosti, delovala je vanvremenski. Jednostavno, toliko je bila ispred svog vremena, da je bila nerazumljiva za spori svet stare Jugoslavije. Nisu bili dorasli njenom unutrašnjem geniju koji nije bio spreman ni voljan za kompromise. 

Ipak, dobra beogradska devojka, violinistkinja iz muzičke škole, dete sa opštinskim medaljama iz matematike, žudela je za naukom u svom životu. Osim umetnosti, kao antiteza stvaralaštvu kom se nesebično davala, nauka joj je bila preko potrebna dajući joj utočište.

Ako je umetnost bila nasušna potreba za smislom, nauka je u njenom životu predstavljala sigurnost u kojoj je mogla da istražuje bez straha od osuđivanja i kritika. Ljubav prema životinjama, uticala je da studije psihologije zameni veterinom. Po sopstvenom priznanju, uživala je da provodi sate na vežbama na fakultetu. Činilo se da se tako osećala korisnom, ali  i nevidljivom za svet koji ju je znao samo sa scene.

Izvor: https://www.haoss.org/t24782-slaana-milosevic

Ipak, njena publika se nije ograničila samo na staru Jugoslaviju. Njen talenat, glas i prepoznatljiv stil, vrlo brzo su prepoznali muzičari iz Berlina. Tamo je ostvarila zapaženu saradnju sa Brusom Verberom, gitaristom benda Neutral Designs.

Međutim, teške godine za život beskompromisne umetnice, koju su muškarci često doživljavali kao zabavu, ostavile su posledice na njeno finansijsko stanje. Ne želeći da čini ustupke nikome, zarad banalnosti poput honorara, dostojanstveno se vratila u rodni Beograd. Pisala je pesme, pravila haljine i kostime, koje je pre smrti zaveštala svojim prijateljicama. Po sopstvenoj želji, nije imala potomke. Stalno je navodila da su njene pesme njeni potomci i da će je nadživeti njena umetnost. Svakako je bila u pravu. Kako je sama govorila – nije umela da piše pesme već stihove u prozi. 

Suština koju je ostavila zapisanu među gramofonskim pločama, kasetama i prašnjavim knjigama, ostaće upamćena. Čak i nakon mnogo godina od njene smrti. Pričaće se da je nekada, u jednoj zemlji koje više nema, u gradu koji je nekad bio veći od Berlina, živela jedna zvezda. U isto vreme kada su najpoznatiji umetnici u Velikoj Britaniji stvarali najveće svetske hitove, u toj zemlji je jedna žena rušila tabue i granice. Svojim talentom dokazala je da se takvi pojedinci mogu pojaviti u bilo kom kutku planete i napraviti ogroman odjek. Svojom muzikom, originalnošću i harizmom, stvarala je oreol nedodirljivosti koji ju je činio tako posebnom. 

I stoga 

Autor naslove fotografije: Miloš Nadaždin

KAKO BI OCENILI TEKST?