„Svet pripada onome ko je rodjen da ga osvoji, a ne onom koji sanja da ga može osvojiti. Pa makar i bio u pravu. Sanjao sam više nego što je Napoleon ikada postigao.“
Fernando Pesoa
Oduvek sam volela FEST. Tih 90-ih na FEST sam odlazila sa sestrom. To je nekako oduvek bila naša tradicija, naša stvar. Sećam se da sam bila klinka od nekih petnaestak godina kada sam prvi put gledala film Vima Vendersa – Lisabonska priča. Zamislila sam koliko čaroban mora biti taj grad koji poput nemog glumca učestvuje u pričanju jedne priče. Nekako epski, ali nepretenciozno. Sećam se da je to bio trenutak kada smo rekle da će putovanje u Lisabon, jednog dana biti krajnje neizbežno.
Izvor: Privatna arhiva
Baš kao i muzika Madredeuš, sam Lisabon je nešto što se oseti i „legne“ momentalno, ili ne. Ja doduše, još uvek nisam upoznala nikoga ko nije bio u potpunosti očaran njim. Grad koji nenametljivo, čak stidljivo otkriva svoju bogatu istoriju, trudeći se da ne zamara preterano suvoparnim istorijskim faktima. Istorija u Lisabonu je svuda. Na fasadama zgrada, spomenicima, zvuku tramvaja 28, zvonima crkava, fadu, hrani, vinu, ljudima. Neizbežna, ali nenametljiva.
„Hoću da napišem tu priču kako bih dokazao da sam uzvišen
Muzička suštino mojih zaludnih stihova“
Izvor: Privatna arhiva
Bogata priča o jednom hrabrom ali velikodušnom gradu koji je otvoren prema svima. Bez namere da te ostavi bez daha, Lisabon upravo to čini. Kao kada prvi put upoznaš nekoga ko ti se na prvi pogled ne dopadne, kao neko ko jednostavno nije „tvoj tip“. Pomisliš, okej, biće super za najboljeg druga, jer postoje mnogo lepši i zgodniji od njega. A onda i ne primetiš kako se njegova energija, njegova dobrota, njegova snaga, njegova duša upija u tebe iz dana u dan sve dublje i dublje. Tada iznenada shvatiš kako to što ima i lepših, većih i monumentalnijih, ne znači baš ništa. Tako je bilo sa Lisabonom, osećaj zaljubljenosti te preplavi, pomeša sa zvucima neodoljivog pevanja, „zelenog“ vina i šuma talasa sa reke Težo.
I onda shvatiš kako je besmisleno porediti jer je prosto neuporedivo. Lisabon je osećaj baš koliko i lepota. Lisabon je Alfama koliko i Baixa, Castel St. Jorge koliko i Most Vasko de Gama. I svi ti kontrasti koji čine tako savršenu simfoniju različitosti, hrabrosti, tolerancije i nežnosti.
Lisabon, jedan divan grad koji nudi ušuškanost u ljubaznosti njegovih stanovnika.
Izvor: Privatna arhiva
„Neizmerna reka bez vode – samo ljudi i stvari,
Zastrašujuće bez vode“
Osećaj blizine okeana je energija koja se u Lisabonu oseća u vazduhu. Shvatiš da je Atlantik blizu, jer Lisabon stoji na samom ušću reke Težo u taj ogromni rezervoar života. Kao brana ili možda pre kapija na krajnjem zapadu Evrope. Iza toga su dani plovidbe i plavetnilo. Mogu da zamislim kako li je izgledalo moreplovcima nekad, prvo što bi ugledali kao obrise starog kontinenta bio je Lisabon. To je grad koji je vekovima pozdravljao i ispraćao.
„Skinuo sam masku i pogledao se u ogledalo. Bio sam dete od pre mnogo godina. Nimalo se nisam promenio“
Izvor: Privatna arhiva
Nedaleko od Lisabona, nalazi se i živopisni gradić Sintra sa palatom Penja. Kako to obično biva sa zaljubljenim vladarima, mnogi su imali neodoljivu potrebu da svojim velikim ljubavima podignu velelepna zdanja. Sam Hans Kristijan Andersen je opčinjen veličanstvenošću ove palate, napisao 1886. godine – „Sintra je mesto gde se priroda i umetnost predivno upotpunjuju“. Don Ferdinand II i Dona Marija, bili su opčinjeni prirodom starog manastira nadomak Atlantika nedaleko od Lisabona. Sama palata je započeta preuređivanjem postojećeg manastira 1838. godine, a nastavljena decenijama kasnije. Svaki naslednik je imao ponešto da doda u svom stilu. Stoga palata Penja predstavlja zanimljiv spoj različitih arhitektonskih stilova. U palati je jedno vreme živeo i poslednji portugalski kralj sve do svog odlaska iz zemlje, a 1910. godine palata je pretvorena u muzej.
˝Doboši iz daleka u mojim ušima ječe,
A ja ne znam da li to vidim reku ili doboše čujem,
Kao da se ne može slušati i videti u isto vreme“
Cabo da Roca poznat još i kao najzapadnija tačka Evrope, mesto vredno obilaska.
Energija ovog mesta gde litice uranjaju u Atlantik, odiše neuhvatljivom elegancijom. Odjeci talasa u senci velikog svetionika čine da se nakratko osetiš kao Senhora du mar u pesmi Vanije Fernandes. Mesto odakle su velike galije nekada isplovljavale u nova otkrića, bez kojih svet danas ne bi bio isti. Mesto specifične lepote i neobjašnjive energije.
Izvor: Privatna arhiva
I baš kako je Dejan Tiago Stanković napisao u svom Romanu o Lisabonu „Odakle sam bila više nisam“, ispričao priču o njemu kao o nekom dalekom, voljenom znancu, kojeg otkrivamo postepeno, shvatajući da nakon njega više ništa neće biti isto. Da su se naši pogledi na svet, ljude, reku, okean, brodove, vino, muziku, promenili nepovratno. Da smo osetili da je moguće negde, nekome pripadati bez ikakve prethodne nasleđene veze ili poznanstva. Da je izvesno moguće osećati pripadnost nečemu većem od nas samih. Da negde žive neki blagi, topli ljudi koji veruju da vredi biti nasmejan svakog dana, bez nekog posebnog razloga. Da je život tamo sam po sebi dovoljan razlog za sreću. I kao što je napisao Fernando Pesoa:
„Samo ono što mislimo može da se prenese drugima.
Ono što osećamo ne može da se prenese drugima. U stanju smo samo da prenesemo vrednost onoga što osećamo. Najviše što možemo da učinimo jeste da izvedemo da neko oseća ono što mi osećamo“
…….
„Zašto ti gledaš grad udaljeni?
Tvoja je duša grad udaljeni“
KAKO BI OCENILI TEKST?
