Osećaj jesenje melanholije se već polako uvlači u mene. I mislim da nisam jedina. Instagram mi već sugeriše tople enterijere sa ušuškanim kutkom uz šolju čaja ili čašu vina (radije biram ovo drugo) gde ispod prekrivača sa pogledom od milion dolara jedna lepa žena čita knjigu.
Jesen je verovatno jedino godišnje doba za koje se čitanje knjiga vezuje kao nešto što je obavezno, čak poželjno. Priznajem, jeste pohvalno što je algoritam prepoznao čitanje kao važnu aktivnost, čak suštinsku za umno blagostanje pre svega. Ali šta je sa ostalim godišnjim dobima? Zar je čitanje samo poželjno onda kada nemamo priliku da se po lepom vremenu šetkamo gradom, plažom, planinom, uz reku ili jednostavno u svom domu pravimo predah nakon napornog dana? Zar je slikati se sa knjigom za instagram postala moda danas kada sve manje ljudi čita?
Ali da ostavimo teška pitanja za neki drugi put. Iskrena preporuka za pet romana koja će te ostaviti bez daha ove jeseni a ukoliko ne stigneš, možeš ih pročitati kad god nađeš slobodnog vremena, ne mora biti scena sa instagrama.
Ljubav u slučaju opasnosti – Danijela Krin
„Ljubav nisu osećanja. Ljubav nije romantika. Ljubav je delo. Ljubav se pokaže tek u slučaju opasnosti. Sve što je ranije napisala o ljubavi je besmislica“.
Iako je u sižeu romana navedeno da se radi o pričama u čijem je fokusu kriza srednjih godina pet žena, pre bih rekla da je u pitanju pet junakinja savremenog doba, u najboljim godinama, kad su već potpuno zrele da znaju šta žele a šta definitivno ne žele u svom životu. Pet samosvesnih žena koje bez imalo ulepšavanja govore o svojim životima, zadovoljne ili nezadovoljne, ali svesne gde su i šta su. Priče o ženama koje preispitujući svoje životne odluke i posledice istih, jasno žele da definišu sebe kao vladarice sopstvenih sudbina. Njihove priče se prepliću na najneobičnije načine, ali svaka od njih u sebi prepoznaje rešenje problema. Možda nije knjiga koja će ti rešiti probleme ali će te sigurno naterati da postaviš sebi neka važna pitanja.
Izvor: Privatna arhiva
Udala sam se za komunistu – Filip Rot
„Moraš skinuti šešir pred životom za tehnike koje ima na raspolaganju da čoveka liši značaja i potpuno ga isprazni od ponosa“
Odmah da se ogradim – nije u pitanju politički pamflet niti na bilo koji način roman o politici. U pitanju je virtuozno napisana priča o poštenju, ljubavi, principijelnosti, čoveku koji je uporno stajao iza vrednosti u koje je čvrsto verovao po cenu gubitka slobode, ljubavi i prijatelja. Tema izdaje kao večito prisutna u odnosima među ljudima, ovde je veoma detaljno obrađena iz više uglova. Možda nije loše podsetiti se na takve ljude, u današnje vreme kada je takvih sve manje. Rot kao iskusni pripovedač će ti u potpunosti dočarati Ameriku pedesetih godina XX veka. Početak svakog Rotovog romana je obilje strasti. Ne seksualne, već strasti u odbrani svojih principa.
„Njegova strast je bila da objasni, razjasni, da nam pomogne da shvatimo“.
Glavne ideje ovog romana su strast, inteligencija i hrabrost.
Uhvati zeca – Lana Bastašić
„Gledala je u svu tu prazninu nekako razočarana. Nešto je trebalo da bude tamo“
Roman o ženskom prijateljstvu. O odnosu dveju prijateljica koje se u ratnim godinama u Bosni prepoznaju kao suprotnosti čiji se karakteri neminovno privlače. Međutim, taj rat će im sam postaviti zamke u kojima će se prepoznati njihove sudbine i odrediti tok njihovih života. Ova priča govori o sazrevanju jednog prijateljstva, sazrevanju dveju mladih žena, do perioda njihove potpune zrelosti koji im ne dozvoljava da napuste vreme bezbrižnog detinjstva i rane mladosti. Ova priča ispričana kroz prizmu glavne junakinje Sare, autentična je u smislu njene povezanosti sa korenima u Bosni, iako je već izgradila svoj život u dalekoj Irskoj. Na prvi poziv svoje prijateljice iz detinjstva, Lejle, nakon mnogo godina razdvojenosti, na samo jednu rečenicu koju joj Lejla u tom razgovoru izgovara – Sara odlučuje da prekine sve i ode u Bosnu.
Brana na Atlantiku – Frederik Begbede
„Ranije je postojao svet, a danas ga više nema: 2020. nema ničega, nikoga, nigde“.
Begbede nas u ovom romanu čiji je naziv parafraza romana Margaret Diras Brana na Pacifiku, vodi putem sopstvenih uspomena. Na svoje detinjstvo u Getariju, odrastanje u Parizu, pričajući o braku svojih roditelja, zatim njihovom razvodu, svojim tinejdžerskim i zrelim godinama. A sve to tražeći ljubav – pravu, savršenu ljubav koju pronalazi u svojoj poslednjoj supruzi Lori. Priča i o potrazi za još nečim – savršenom rečenicom. Upravo zbog toga su rečenice u prvom delu ovog romana odvojene sa dva razmaka između redova. Ovaj roman Begbede piše usamljen u vreme kovida, na rtu Fere, na jugozapadu Francuske, u kolibi svog prijatelja Benoa. U vremenu otuđenosti, pisac se vraća u prošlost želeći da pobegne u bezbrižnost, slobodu i jednostavnost.
Izvor: Privatna arhiva
Pod jesenjom zvezdom – Knut Hamsun
„Svako ima nešto za čim teži“
Radnja ovog romana se odvija u malom selu na norveškoj obali tokom jeseni. Glavni junak je lutalica Knut Pedersen, što je inače Hamsunovo pravo ime. On odlazi iz grada u selo, bežeći od svog dosadašnjeg života u potrazi za prirodom i jednostavnšću. Shvata da je njegova mladost nepovratno prošla. Život upoređuje sa prirodnim ciklusima i opisuje koliko je starenje nepovratan proces koji mirno prihvata. Bavi se fizičkim poslovima na raznim imanjima, ali se na imanju Kapetana Falkenberga zaljubljuje u njegovu ženu. Uzaludno želeći da pobegne od ljubavi, nalazi je tamo gde je najmanje očekivao. Iako je roman napisan u prvom licu jednine, jer priču priča „zaljubljen čovek, lutalica“, nordijska Madam Bovari je ipak centralna figura ovog romana.
Nadam se da će ti jesen i pored svih teškoća koje nosi (početak školske godine, lošije vreme, povratak na posao nakon odmora), ipak biti malo lakša uz ove priče. Verujem da kada čitamo nikada nismo usamljeni. Barem ja. Naprotiv, čak osećam kao da živim uz likove iz romana.
Mi smo kao društvo, globalno, dokazali da volimo da gledamo tuđa posla više nego svoja. Da znamo više o drugima nego o sebi. Ali kada bismo se samo malo izmakli i videli da je neuporedivo lepše čitati o životima, pustolovinama, ljubavima, brodolomima, uspesima, da se čitajući obogaćujemo, da postajemo bolji, saosećajniji, sadržajniji. Ne bi nam onda bilo toliko važna ta šolja čaja ili čaša vina za Instagram. Naprotiv, trudile bismo se da svaki taj trenutak sačuvamo samo za sebe.
KAKO BI OCENILI TEKST?
